Na uglu jedne ulice, iznad prodavnice zdrave hrane, osvanuo je novi simbol vremena.

Sa jedne strane krova piše „SRBIJA“, sa druge „POBEĐUJE“, a između državni grb. Kao da je neko rešio da patriotizam spakuje između klima-uređaja i oluka.

Prizor je gotovo poetski. Dok građani čekaju na preglede, putevi se zatvaraju bez alternativnih pravaca, kulturna dobra služe kao reklamni panoi, a obećanja se gomilaju brže od računa za struju, iznad svega stoji poruka: Srbija pobeđuje.

Ne kaže se doduše šta pobeđuje.

Možda zdrav razum.

Možda sopstvene zakone.

Možda urbanističke planove.

Možda granice dobrog ukusa.

Jer ako je dovoljno okačiti slogan na krov, onda smo zaista na korak od toga da se na semaforima pojavi natpis „Crveno je zeleno ako dovoljno veruješ“.

Posebno je zanimljivo mesto na kojem je poruka postavljena. Prodavnica zdrave hrane.

Simbolika je savršena.

Dok građani pokušavaju da se hrane zdravije, neko ih hrani parolama. Jedni kupuju integralno brašno, drugi prodaju instant patriotizam.

A patriotizam je ovde postao najjeftinija građevinska dozvola.

Kada nema odgovora na pitanja, razvije se zastava.

Kada nema rezultata, okači se slogan. Kada nema objašnjenja, nacrta se grb dovoljno velik da prekrije problem.

Nekada su se pobede merile fabrikama, školama, bolnicama, putevima i institucijama.

Danas se, izgleda, mere kvadratima cerade.

I zato, dok prolaznici podižu pogled ka krovu i čitaju da Srbija pobeđuje, ostaje samo jedno pitanje:

Ako zaista pobeđuju, zašto toliko liči kao da nam neprestano objašnjavaju rezultat utakmice koju niko nije gledao?

Jer kada neko svakog dana mora da ponavlja da pobeđuje, čovek ne može da se ne zapita da li je možda semafor negde drugde pokazao nešto sasvim suprotno.

dr Svetlana Cvijanović