Postoje fotografije koje ne treba mnogo objašnjavati.

Dovoljno je da ih pogledaš i da zaćutiš.

Teodora Martinko danas stoji, na svoj način, tamo gde bi mnogi odustali i od same pomisli na nastavak života.

Posle pada nadstrešnice 1. novembra 2024. godine, posle dana koji je odneo šesnaest života, ona je ostala jedina preživela.

Preživela je ono što se ne može smestiti u jednu rečenicu. Ni u jedan tekst.

Ni u jedno „hrabra si“.

A danas je položila vozački ispit.

Na fotografiji je osmeh. Širok, pobednički, gotovo nestvaran.

Ne zato što briše tragediju.

Nego zato što joj se suprotstavlja.

O Teodori se, uglavnom, ćutalo. Možda iz obzira.

Možda iz straha da se ne povredi još više neko ko je već bio povređen preko svake mere.

Možda zato što za takvu patnju nema pristojnih reči.

Svoju borbu vodila je daleko od javnosti.
Najpre su se lekari, Najbolji timovi i porodica, nedljudskim naporima borili da da Teodora preživi. Posle nekoliko meseci borbe, konačno smo čuli informaciju: „Teodora Martinko je stabilno i van životne opasnosti“!

Zatim je počela druga borba,ona duga, tiha, iscrpljujuća, u kojoj se rehabilitacijom pokušava izvući maksimum iz onoga što je život ostavio.

A Teodora je studentkinja medicine. I majka devojčice koja je tada imala godinu dana.

Mogli smo da pročitamo samo ono najstrašnije: da možda nikada neće moći da drži svoje dete u naručju.

Danas, gledajući ovu fotografiju, vidimo nešto drugo.

Vidimo da može. I da hoće.

Ne znamo odakle je izvukla tu snagu.

Iz sebe. Iz ljubavi.

Iz želje da njeno dete ima majku.

Iz tvrdoglavog odbijanja da tragedija bude poslednja reč njenog života.

Ali vidimo da je uspela da napravi čudo.

Teodora nije samo simbol tragedije.

Ona je danas simbol nastavka.Smbol pobede!

I možda je baš zato ova fotografija toliko velika.

Nema na njoj velikih reči, parola, ni objašnjenja.

Samo mlada žena, dokument u ruci, invalidska kolica i osmeh koji govori više od svih naših govora.

To nije osmeh zaborava.To je osmeh nekoga ko zna šta je izgubio, ali ne pristaje da bude sveden samo na gubitak.
To je osmeh života koji se vratio.
Ne kao pre. Ne bez bola.Ne bez ožiljaka.
Osmeh koji izaziva poštovanje i divljenje.
Ne znamo da li je i koliko država pomogla.

Znamo, međutim, da nikada nije dovoljno kada šesnaest porodica ostane bez svojih najbližih, a jedna mlada žena bez dela tela i dela života koji joj je pripadao
Znamo i da su građani, kao i toliko puta do sada, sami skupljali pomoć. Iz potrebe da urade makar nešto onda kada institucije ne urade ono što moraju.

Za jezivu tragediju.

Za šesnaest ugašenih života.

Za unesrećene porodice.

Za Teodorin invaliditet.

Za tone betona koje se nisu „tek tako“ sručile na ljude koji su imali tu nesreću da se u tom trenutku nađu ispod nadstrešnice.

Niko ne sme da kaže da se to dogodilo iz čista mira. Jer beton ne pada sam od sebe.
Zgrade ne ubijaju same od sebe.
Nadstrešnice se ne ruše same od sebe.

Uvek postoji nečiji potpis, nečiji propust, nečija odluka.
Nečije „ne znam“.
„Eto, sve smo renovirali, samo to nismo“!?

A u zemlji u kojoj se tragedije prečesto završe sa dve ostavke, nekoliko rečenica i mnogo ćutanja i laži, ova fotografija nas vraća na ono najvažnije: da iza svake brojke postoji lice i ime. Iza svake vesti nečiji život. Iza svake tragedije  obaveza da se istina ne zatrpa.

Teodorin osmeh nikoga ne oslobađa odgovornosti. Naprotiv. On nas još snažnije obavezuje.
Jer ako je ona, posle svega, uspela da napravi tako veličanstven uspeh, onda mi nemamo pravo da okrenemo glavu.
Ovo nije samo fotografija devojke koja je položila vozački ispit.
Ovo je fotografija dostojanstva, fotografija snage. Fotografija majke.
Fotografija studentkinje medicine.

Fotografija života koji je odbio da bude poražen.

I zato, svaka čast, Teodora.
Ne zbog toga što si „inspiracija“, kako se to često olako kaže.
Nego zato što si čovek koji je iz nezamislivog izašao sa osmehom.
A takav osmeh se pamti.Takav osmeh nas postidi i opomene.
To je osmeh života koji se vratio.
Ne kao pre, ne bez bola i bez ožiljaka.
Osmeh koji izaziva poštovanje i divljenje.

dr Slavica Plavšić