Постоје фотографије које не треба много објашњавати.

Довољно је да их погледаш и да заћутиш.

Теодора Мартинко данас стоји, на свој начин, тамо где би многи одустали и од саме помисли на наставак живота.

После пада надстрешнице 1. новембра 2024. године, после дана који је однео шеснаест живота, она је остала једина преживела.

Преживела је оно што се не може сместити у једну реченицу. Ни у један текст.

Ни у једно „храбра си“.

А данас је положила возачки испит.

На фотографији је осмех. Широк, победнички, готово нестваран.

Не зато што брише трагедију.

Него зато што јој се супротставља.

О Теодори се, углавном, ћутало. Можда из обзира.

Можда из страха да се не повреди још више неко ко је већ био повређен преко сваке мере.

Можда зато што за такву патњу нема пристојних речи.

Своју борбу водила је далеко од јавности.
Најпре су се лекари, Најбољи тимови и породица, недљудским напорима борили да да Теодора преживи. После неколико месеци борбе, коначно смо чули информацију: „Теодора Мартинко је стабилно и ван животне опасности“!

Затим је почела друга борба,она дуга, тиха, исцрпљујућа, у којој се рехабилитацијом покушава извући максимум из онога што је живот оставио.

А Теодора је студенткиња медицине. И мајка девојчице која је тада имала годину дана.

Могли смо да прочитамо само оно најстрашније: да можда никада неће моћи да држи своје дете у наручју.

Данас, гледајући ову фотографију, видимо нешто друго.

Видимо да може. И да хоће.

Не знамо одакле је извукла ту снагу.

Из себе. Из љубави.

Из жеље да њено дете има мајку.

Из тврдоглавог одбијања да трагедија буде последња реч њеног живота.

Али видимо да је успела да направи чудо.

Теодора није само симбол трагедије.

Она је данас симбол наставка.Смбол победе!

И можда је баш зато ова фотографија толико велика.

Нема на њој великих речи, парола, ни објашњења.

Само млада жена, документ у руци, инвалидска колица и осмех који говори више од свих наших говора.

То није осмех заборава.То је осмех некога ко зна шта је изгубио, али не пристаје да буде сведен само на губитак.
То је осмех живота који се вратио.
Не као пре. Не без бола.Не без ожиљака.
Осмех који изазива поштовање и дивљење.
Не знамо да ли је и колико држава помогла.

Знамо, међутим, да никада није довољно када шеснаест породица остане без својих најближих, а једна млада жена без дела тела и дела живота који јој је припадао
Знамо и да су грађани, као и толико пута до сада, сами скупљали помоћ. Из потребе да ураде макар нешто онда када институције не ураде оно што морају.

За језиву трагедију.

За шеснаест угашених живота.

За унесрећене породице.

За Теодорин инвалидитет.

За тоне бетона које се нису „тек тако“ сручиле на људе који су имали ту несрећу да се у том тренутку нађу испод надстрешнице.

Нико не сме да каже да се то догодило из чиста мира. Јер бетон не пада сам од себе.
Зграде не убијају саме од себе.
Надстрешнице се не руше саме од себе.

Увек постоји нечији потпис, нечији пропуст, нечија одлука.
Нечије „не знам“.
„Ето, све смо реновирали, само то нисмо“!?

А у земљи у којој се трагедије пречесто заврше са две оставке, неколико реченица и много ћутања и лажи, ова фотографија нас враћа на оно најважније: да иза сваке бројке постоји лице и име. Иза сваке вести нечији живот. Иза сваке трагедије  обавеза да се истина не затрпа.

Теодорин осмех никога не ослобађа одговорности. Напротив. Он нас још снажније обавезује.
Јер ако је она, после свега, успела да направи тако величанствен успех, онда ми немамо право да окренемо главу.
Ово није само фотографија девојке која је положила возачки испит.
Ово је фотографија достојанства, фотографија снаге. Фотографија мајке.
Фотографија студенткиње медицине.

Фотографија живота који је одбио да буде поражен.

И зато, свака част, Теодора.
Не због тога што си „инспирација“, како се то често олако каже.
Него зато што си човек који је из незамисливог изашао са осмехом.
А такав осмех се памти.Такав осмех нас постиди и опомене.
То је осмех живота који се вратио.
Не као пре, не без бола и без ожиљака.
Осмех који изазива поштовање и дивљење.

др Славица Плавшић