На углу једне улице, изнад продавнице здраве хране, освануо је нови симбол времена.

Са једне стране крова пише „СРБИЈА“, са друге „ПОБЕЂУЈЕ“, а између државни грб. Као да је неко решио да патриотизам спакује између клима-уређаја и олука.

Призор је готово поетски. Док грађани чекају на прегледе, путеви се затварају без алтернативних праваца, културна добра служе као рекламни панои, а обећања се гомилају брже од рачуна за струју, изнад свега стоји порука: Србија побеђује.

Не каже се додуше шта побеђује.

Можда здрав разум.

Можда сопствене законе.

Можда урбанистичке планове.

Можда границе доброг укуса.

Јер ако је довољно окачити слоган на кров, онда смо заиста на корак од тога да се на семафорима појави натпис „Црвено је зелено ако довољно верујеш“.

Посебно је занимљиво место на којем је порука постављена. Продавница здраве хране.

Симболика је савршена.

Док грађани покушавају да се хране здравије, неко их храни паролама. Једни купују интегрално брашно, други продају инстант патриотизам.

А патриотизам је овде постао најјефтинија грађевинска дозвола.

Када нема одговора на питања, развије се застава.

Када нема резултата, окачи се слоган. Када нема објашњења, нацрта се грб довољно велик да прекрије проблем.

Некада су се победе мериле фабрикама, школама, болницама, путевима и институцијама.

Данас се, изгледа, мере квадратима цераде.

И зато, док пролазници подижу поглед ка крову и читају да Србија побеђује, остаје само једно питање:

Ако заиста побеђују, зашто толико личи као да нам непрестано објашњавају резултат утакмице коју нико није гледао?

Јер када неко сваког дана мора да понавља да побеђује, човек не може да се не запита да ли је можда семафор негде другде показао нешто сасвим супротно.

др Светлана Цвијановић