Игра се 21. минут премијерне утакмице Босне и Херцеговине на Мундијалу у фудбалу. Противник је Канада, а корнер за Босну изводи Иван Башић, момак који је фудбалски проходао у Посушју. Центрира на главу Сеада Колашинца рођеног у немачком граду Карслруе ратне 1993. када је у Босни беснео рат. Родитељи су му до 1992. године живели у Чапљини и велики „белај” их натерао у бели свет. Колашинац главом продужава лопту до Јове Лукића, рођеног у Шапцу, који из непосредне близине доводи Босну и Херцеговину у вођство 1:0. О Јовином оцу Митру сам крајем осамдесетих писао, када је са великим успехом носио дрес Слободе из Тузле.
Лепша акција није могла да буде замишљена и реализована. Иван, Сеад, Јово доносе огромну радост у једну малу балканску сиромашну земљу, са нешто мало више од три милиона становника, која је од 1992. до 1995. жестоко искрварила у рату. Босна и Херцеговина је ових дана у знаку фудбала. Никада јединственија, срећнија, задовољнија. Сви проблеми сиромаштво, подељеност, нетолеранција, а у појединим деловима земље и отворена мржња су од када је почео Мундијал у другом плану. Основна мисија спорта да зближава младе људе, да се кроз игру шири љубав, толеранција, радост испуњена је на најлепши могући начин.
Родио сам се у Сарајеву далеке 1959. године. У том граду сам завршио основну школу, затим гимназију и дипломирао на правном факутету. Ишао сам у разред са Сулејманом, Дамиром, Ведраном, Јосипом, Слободаном, Александром… Већина их је сада расута по белом свету, као у оној чувеној Бајагиној песми „Моји другови”. Од Аустралије, Канаде, Норвешке, Немачке, Чешке… Неки су још увек у Сарајеву. Заједно смо играли кликера, жмурке, баскета, заљубљивали, поженили се, добили децу и онда дођоше несрећне деведесете.
Као што рекох разиђосмо се по свету, али како је почео Мундијал опет се „умрежисмо” што кажу клинци. Сви чекамо утакмице Босне и Херцеговине. Наравно, да навијамо за „Змајеве”, за град у којем смо рођени, где смо провели прелепу младост, где су нам рођени синови и ћерке, где су неки од нас сахранили родитеље, где и данас имамо родбину. Био је то град и земља наших младалачких усхићења и надања, наших туга и љубави, наших песама и филмова, наших колача. Па зар да навијам за Канаду или Катар.
Искрен да будем нисам намеравао да пишем ништа о Мундијалу јер Србија није ни изборила пласман. Међутим, од када је почела светска смотра фудбала читам по разним порталима, сајтовима разне коментаре када игра Босна и Херцеговина. Толику количину злурадих, малициозних, острашћених, злобних, мрзилачких коментара упућених на рачун репрезентације Босне и Херцеговине никако не могу да схватим. Зар да деци у наслеђе оставимо мржњу.
Мржња није за негу него за лечење.
Милорад Бјелогрлић
