После човекове телесне смрти остају његова дела, његова част, његова суштина, његова способност. Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца је настала 1918., а 1928. године је званично преименована у Југославију. Трајала је до 1991. године када је нестала на најгори могући начин, ратом, који је „заливен” са превише крви. Када је спорт у питању онда ту нема никакве дилеме. Мате Парлов је био најбољи спортиста те некима одвратне, а другима драге државе за коју их вежу лепе успомене.

На планети Земљи нема титуле коју јунак наше приче није освојио. Био је двоструки шампион Европе Мадрид (1971.), Београд (1973.), олимпијски победник (Минхен 1972.), светски првак у аматерској конкуренцији (Хавана 1974.). Када је прешао у професионалне воде победом над Италијаном Адинолфијем на Маракани 1976. године освојио је титулу европског, а нокаутом над Аргентинцем Куељом у Милану (1978.) попео се и на светски боксерски Монт Еверест.

Дакле, боље и више није могло. Пред њим су падали сви редом. И Американци и Руси и Немци и Кубанци и Аргетинци… Срећни и задовољни су били они који су против Парлова остали цео меч на ногама. Нико ни пре, али ни после тога није остварио сличан подвиг и каријеру улепшао са толико драгуља. Зато „Од Вардара па до Триглава”, није било никога да није знао ко је Мате Парлов. Био је бог наше младости. Иза таквих људи остане да живи песма или прича.

Живот га није мазио. Сиротиња не бира већ ради оно што мора. Није имао баш срећно детињство и о њему никада није волео да прича. Са непуних десет година је са мајком Миром, старијим братом и две сестре из Имотског преселио у Пулу. Разлог за одлазак из Имотске крајине није био нимало леп. Отац Мате сениор је имао проблема са законом, па је у том граду издржавао затворску казну.

Био је први разред средње школе када је код познатог тренера Алда Буршића почео да тренира бокс. Пре тога био је „мангупчић”, радио је чак и као „горила” у једном плесним клубу, стално је тражио кавгу. Побегао је и са заната за прецизног механичара. Није желео ни да иде у школу. Имао је идеалне предуслове да постане бараба. Ништа није наводило да ће постати омиљен лик и светска „фаца”.

Уласком у боксерску дворану ствари су се из темеља промениле. Бокс је постао његова религија, уточиште, молитва. Почео је да „црначки” ради и тренира по више сати дневно. Када је отишао на прво боксерско тестирање остало је записано:

„Контролисано агресивна нарав. Испитаник је особа склона самовољи, самоистицању, индивидуализму”.

Расечене горње усне, што је кажу стари људи белег срећних људи, почео је да привлачи пажњу тренера. Храбрости је имао и вишка. Марљивим радом, невероватном упорношћу и вољом, стекао је огромно самопоуздање. Поново је уписао средњу школу. Није се могло избацити га из сале за тренинг. Дошли су на ред и први успеси, али онда је стигао 25. март 1970. године. Тада му је било само 21. лето, а већ је био личност.

За сва времена је Мате Парлов упамтио Панчево и окусио укус банатске прашине. У пријатељском мечу репрезентација Југославије се борила против тадашње Источне Немачке (ДДР). У средњој категорији ривал Парлова био је набилдовани, чврсти, као троклирни шифоњер грађени Ханс Бруске. У другој рунди Немац је левицом уздрмао Мату и показао да није нимало наиван ривал. Гледаоци су тражили да наш репрезентативац одмах узврати. Талентовани Пуљанин се занео и…

Уследио је нокаут какав Парлов није доживео никада пре, а ни касније. „Простро” се по рингу колико је дуг, покушавао да устане, али узалуд. Ноге су клецале, судија је одбројао до десет и прекинуо меч. Био је то класичан нокаут већ на старту каријере. Бунтовници примају и задају ударце не чудећи се. Паметни људи из таквих ситуација извлаче поуке. Није ни слутио да му је то био последњи пораз у аматерској конкуренцији. 

„Тај нокаут ми је значио много. До тог меча сам мислио да сам најјачи, да ми нико ништа не може и да сам недодирљив. После нокаута сам схватио да нисам никаква величина. Пораз против Брускеа је био прекратница у мојој каријери. Схватио сам да грешим ако јурнем чим примим ударац. Обуздао сам бес и стрпљиво почео чекати прави момент да задам јаче и боље ударце. Почео сам да будем опрезнији, мудрији и тек касније сам постигао праве резултате”, признао је по завршетку каријере најтрофејнији југословенски спортиста.

У наредних осам година уследиле су само победе широм света и о томе би се могли писати фељтони, али треба истаћи само оне најзначаније које су свима остале у памћењу. Најзанимљивији дуел у аматерској конкуренцији је свакако био са Кубанцом Жилбертом Кариљом у Хавани 1974. године у четвртфиналу првенства света. Већина новинара, специјалиста за како је зову „племенуту вештину”, су тај меч назвали „највећим обрачуном у историји аматерског ринга”.

Мате није отишао баш најспремнији на то такмичење. Непуна два месеца пре почетка првенства је изишао из ЈНА. Дворана Колосеум је била крцата. На трибинама 14.000 громогласних Кубанаца, а ту је био и чувени генерал Фидел Кастро лично. За домаће боксере највећи могући мотив и инспирација. Сви су желели крв и освету за пораз на Олимпијским играма у Минхену када је Парлов у финалу победио Кариља.    

То није био меч, то је била крвава туча два љута ривала. Такав ураган у аматерском боксу није виђен. У првој рунди су Кубанци били у делиријуму. Сви на ногама, само наш Мате на коленима. Кариљо је два пута обарао Парлова који је други пут тешко устао. Био је на стакленим ногама. Чинило се да би га обични поветарац дефинитивно срушио и послао у царство снова. Међутим,…

У самом финишу прве рунде севнула је Матина левица у сред носа Кариља који је пао потпуно ошамућен. Једва је устао, тетурао попут најгорег пијанца, лелујао је по рингу. Можда би меч већ тада био прекинут, али гонг је спасио противника. Друга рунда је протекла у потпуној доминацији Парлова. Плесао је по рингу и два пута бацао у нокдаун противника. Одмах на почетку треће рунде Мате је докрајчио ривала. По четврти пут је оборио Кариља и судија је прекинуо меч, а 14.000 Кубанаца је устало на ноге да аплаузом поздрави нашег шампиона и призна да је бољи.

Полуфинални и финални меч против Руса Каратејава је представљао формалност. Мате Парлов је постао први аматерски светски шампион у боксу. Дочекала га је препуна пулска арена. Као награду је добио у то време позамашну суму, ондашњих 20.000 динара, али и тада је показао своју величину и хуманост. Комплетан износ је поклонио дечијем дому „Ружа Петровић” и Дому за старе и немоћне у Пули. О том гесту је данима писала комплетна југословенска штампа.    

Тај тријумф је представљао и крај аматерске каријере. Освојио је све што се могло и прешао је у професионалце, али се и због тога дигла фрка јер у социјалистичкој Југославији је био забрањен професионални бокс. Мит о великом шампиону немилосрдни таблоидни новинари којих је и тада било, почели су озбиљно да га крње. Хајка је трајала данима, али је Мате остао упоран.

Са италијанским менаџером Борисом Крамаршићем познатим трговцем из Трста је у хотелу „Кварнер” у Опатији потписао професионални уговор. Био је то јединствен и до тада незапамћен споразум. Пошто је Парлов у међувремену дипломирао на економском факултету у Ријеци, он је одређивао услове за предстојеће мечеве у профи каријери. Већи део новца је припадао боксеру, а мањи менаџеру што до тада није била пракса. Један од императива је био и да у дворани било где да се меч одржава обавезно мора да буде југословенска застава, а не италијанска пошто је наш шампион добио њихову профи лиценцу.

„Професионални бокс је за мене био неупоредиво лакши него аматерски и ко год каже обратно није у праву. На аматерским такмичењима сам имао по четири, пет борби да бих освојио златну медаљу. Тада из меча у меч мењаш стил, тактику, а као професионалац имаш једну борбу, снимиш противника и тачно знаш на који начин ћеш да се припремиш. Једини разлог због којег сам прешао у професионалце је био новац. Као аматер сам боксовао за афирмацију и славу, а као професионалац сам то радио само због пара”, тврдио је Мате Парлов. 

Од професионалних борби сви становници некадашње СФРЈ, а посебно Београђани памте дуел против Италијана Доменика Адинолфија на стадиону Маракана 10. јула 1976. године. Парлов је победио прекидом у 11. рунди, али тај меч је остао упамћен по незаборавном скоку ластом у публику којег је извео када је проглашен за победника.

Ринг је на том легендарном мечу био постављен испод северне трибине на којим се нашло око 30.000 гледалаца. Одушевљена публика је скандирала „Мате, Мате”, а он је у знак захвалности за велику подршку извео до тада на боксерским аренама невиђен скок.

„Желео сам се предати људима који су ме здушно бодрили, навијали, што ме понело до победе. Хтео сам им се препустити и дати им део себе у знак захвалности за огромну подршку. Због тога сам свесно скочио ту ласту”, признао је Парлов после тријумфа над Адинолфијем и освајања европског професионалног трона.

Две године касније је у Милану нокаутирао и Аргетинца Куеља и то је практично био крај његове блиставе каријере. Постао је светски шампион у полутешкој категорији и у професионалној конкуренцији. Мотива је нестало, није више било ниједне овоземаљске неосвојене титуле. Годину дана касније (1979.) је отворио кафић „Мате” у Пули за који је сам водио све књиге. Прво је радио са оцем Матом, затим сам, а данас га води син Мате који је после дедине и очеве смрти преузео посао.

Угоститељство му је по завршетку каријере било једино занимање. Већи део времена је проводио у свом кафићу. Волео је да чита поезију и знао је десетине песама напамет. Никада се није укључио у политику иако је имао позиве свих новоформираних странака, а улазак у неку од њих би му несумњиво донео одређене привилегије. Шампион је остао шампион и после завршетка активне каријере. Политика га није занимала ни једне секунде.

Мржња је бесмислена, уништавајућа. И када је семе зла засејано крајем осамдесетих, почетком деведесетих и када су се дојучерашња „браћа” добрано замрзела, Мате је остао чист као суза и звезда небеска. Његов кафић „Мате” је постао стециште за све људе из бивше Југославије.   

„Веома ми је драго што у Пулу долазе људи из разних наших крајева, па кажу да су навијали за мене, волели су ме. Долазе и они који се нису родили када сам остварио све велике успехе. Односе се према мени као да сам и данас њихов. Долазе ми Срби, Хрвати, Босанци, Црногорци, Словенци… из целе Југославије. Како се онда моја душа не би испунила радошћу? Воле ме видети и данас, а нисам им како се то каже, ни род ни помоз бог. Њихов сам, а онда су и они моји. Боксовао сам за ту Југославију. Упознао сам свет, постао шампион света. Како ја сада могу да будем националиста”, тако је три године пре смрти (2005.) године говорио Парлов.

Београд је много волео и у њему на разним припремама провео много времена. И кум Зоран Ћирковић му је из главног града Србије. Последњи пут је у белом граду био годину дана пред смрт (2007.) када је дошао да се опрости са вољеним градом и неколицином великих пријатеља. Тада је највише времена провео са великаном српског глумишта Драганом Николићем са којим је годинама друговао. Сатима су разговарали у хотелу „Москва”.

Морамо се враћати у прошлост, она је са нама у браку, она је са нама на сребреним и златним пировима, с њом умиремо. Мате Парлов је своје давно одрадио, остаће оно што је записано. Његов живот је био мукотрпан, али озбиљан и чист. Био је редак спој скромности и великог имена. Он је био једна личност, један појам, постао и остао симбол. Покољење југословенских педесетих, шесдесетих, седамдесетих га је безрезервно подржавало и волело.

Милорад Бјелогрлић