Америчка политика према Ирану не завршава се у Техерану. Нуклеарни програм, Хормуз, Израел, Саудијска Арабија и ракетне претње јесу видљиви слој кризе, али испод тога стоји много већа стратешка партија у којој је Иран само прва табла, док је Кина коначни противник. Блиски исток је простор кроз који пролази енергија, енергија је крвоток кинеске економије, а кинеска зависност од поморских рута претвара сваки озбиљан амерички потез у Заливу у сигнал који се пажљиво чита у Пекингу.
Трумпова игра са Ираном није само питање бомбе. Нуклеарна прича јесте важна, али она је пре свега полуга којом се Иран може притиснути, Хормуз држати отвореним, тржиште нафте смирити, а америчка позиција у Заливу поново учврстити. Ако би се Америка заглавила у новом бесконачном сукобу са Ираном, Кина би добила оно што највише жели: време, простор и америчку пажњу потрошену далеко од Тајвана, Филипина, Јапана, Аустралије, Индије и Јужног кинеског мора.
Трумп не жели да Залив постане рупа која поново гута америчку енергију. Његов циљ је да кризу затвори као проблем, да Иран дисциплинује довољно да не може да држи свет као таоца преко Хормуза, да Саудијску Арабију врати чвршће у амерички оквир и да преко Абрахам Аццордс направи регионалну архитектуру у којој Америка не мора сама да гаси сваки пожар. Такав аранжман не би био само блискоисточни мир, већ ослобађање стратешког простора за много озбиљнији обрачун са Кином.
Абрахам Аццордс нису само церемонија, потпис и фотографија у Белој кући. То је покушај да се направи нови Блиски исток у којем Израел више није изоловани амерички савезник окружен непријатељима, већ део ширег безбедносног система заједно са Емиратима, Бахреином, Мароком, а потенцијално и Саудијском Арабијом. Улазак Ријада био би централни догађај, јер Саудијска Арабија није обична држава Залива, већ чувар Меке и Медине, срце сунитског света, енергетска сила и политички симбол без којег ниједан нови регионални поредак нема пуну тежину.
Кина је гурала потпуно другачију слику региона. Њено посредовање између Ирана и Саудијске Арабије било је замишљено као доказ да Пекинг може да буде нови арбитар у простору који је деценијама зависио од Вашингтона. Кинеска порука била је једноставна: Америка доноси ратове и блокове, Кина доноси трговину, енергију, инфраструктуру и баланс. Иза те фасаде стајала је хладна рачуница да Саудијска Арабија не сме потпуно да се врати под амерички кишобран, да Иран мора остати довољно јак да везује америчку пажњу, а да Залив мора остати отворен за кинески утицај.
Саудијска Арабија је главна награда јер се преко ње ломи цео однос снага. Ако Ријад остане у равнотежи између Америке, Кине и Ирана, Пекинг задржава простор да се представља као мирнији, трговачки и дипломатски партнер. Ако Ријад уђе у америчко-израелски безбедносни оквир, кинеска прича о новом мултиполарном Заливу добија озбиљан ударац. Тада би Америка могла да каже да није само зауставила Иран, него да је поново поставила правила игре у региону.
Саудијци, наравно, неће ући бесплатно. Њима треба амерички безбедносни пакт, напредно оружје, цивилни нуклеарни програм и макар симболично палестинско покриће којим би МБС могао да оправда нормализацију са Израелом пред арапским и муслиманским светом. Он не може да изгледа као човек који је само потписао оно што је Трумпу требало за тријумф; мора да изгледа као лидер који је Саудијској Арабији обезбедио статус, заштиту, технологију и место у новом поретку.
Нуклеарна димензија остаје најопаснији део целе игре. Ако Иран остане на прагу бомбе, Саудијска Арабија неће желети да остане без сопствене опције. Ако Саудијци добију могућност обогаћивања уранијума, Турска, Египат и други регионални играчи могу кренути истим путем. Блиски исток би тада ушао у нову логику страха, где свака држава тврди да тражи само осигурање, док се регион полако претвара у нуклеарну трку коју нико више не може лако да заустави.
Најбољи исход био би да нико у региону не добије бомбу. Иран без нуклеарног оружја, Саудијска Арабија са строго контролисаним цивилним програмом, међународни надзор над обогаћивањем, америчке гаранције довољно јаке да Ријаду не треба сопствена бомба, а Израел под притиском да не шири нуклеарну сенку преко целог региона. То је стабилан модел на папиру, али историја показује да државе ретко бирају стабилност када им страх каже да морају имати последње осигурање.
Трумпов изазов је да нуклеарно питање не остане само технички споразум са Ираном. Ако добије папир на којем Иран обећава да неће одмах правити бомбу, његови противници могу то представити као нови Обама деал. Ако уз тај папир добије Саудијску Арабију у Абрахам Аццордс, онда може да каже да није попустио Ирану, већ да је преуредио Блиски исток. Разлика између та два исхода је огромна: једно је административни договор, друго је геополитичка победа.
Део прокинеских и антиамеричких аналитичара добро разуме да се прича не завршава у Ирану. Њихов страх није само да ће Америка притиснути Техеран, већ да ће Трумп прво затворити кризу у Заливу, везати Саудијце, неутралисати Хормуз као кинеску енергетску полугу и затим пребацити стратешку тежину на Индо-Пацифик. Из тог угла Иран није крајњи циљ, већ капија према Кини, јер сваки стабилизован фронт на Блиском истоку ослобађа америчку пажњу за Тајван, Малаку и први острвски ланац око кинеске обале.
Хормуз је задња врата кинеске енергије, Малака је кинеско грло. Кина може да гради фабрике, луке, железнице и технолошке гиганте, али огроман део њеног живота и даље пролази морем, кроз уске пролазе које не контролише до краја. Америка не мора да затвори Малаку да би Кина била нервозна; довољно је да Пекинг зна да Вашингтон има мрежу савезника, база и поморске моћи која у великој кризи може да додирне кинеску артерију.
Ту се види веза између Ирана и Тајвана. Ако Америка остане заузета Хормузом, Кина добија простор да јача притисак у свом суседству. Ако Трумп успе да Залив претвори из сталне кризе у контролисани амерички поредак, онда се главни поглед премешта према Малаки, Јужном кинеском мору и Тајвану. То није нужно најава рата, већ порука Кини да њена велика амбиција и даље зависи од рута које не држи сама.
Ова криза се зато не може свести на питање да ли Иран има уранијум, да ли Саудијци улазе у Абрахам Аццордс или да ли Израел добија још једног арапског партнера. Иза свега стоји борба за контролу енергетских токова, поморских пролаза, савезништава и психологије моћи у 21. веку. Америка не мора да победи Кину директним сукобом; довољно је да јој покаже да може да контролише ритам, пролазе и притиске који кинеску економију држе живом.
Трумпова порука, ако ова стратегија успе, била би јасна: Америка се враћа као сила која не дозвољава да је Залив зароби док Кина мирно гради своју мрежу утицаја. Иран се дисциплинује, Хормуз остаје отворен, Саудијска Арабија се враћа у америчку орбиту, Абрахам Аццордс постају кичма новог региона, а прави стратешки фокус прелази тамо где Кина осећа највећу нервозу, према Малаки, Тајвану и поморским артеријама без којих кинески успон не може да дише.
Младен Трифуновић
