Igra se 21. minut premijerne utakmice Bosne i Hercegovine na Mundijalu u fudbalu. Protivnik je Kanada, a korner za Bosnu izvodi Ivan Bašić, momak koji je fudbalski prohodao u Posušju. Centrira na glavu Seada Kolašinca rođenog u nemačkom gradu Karslrue ratne 1993. kada je u Bosni besneo rat. Roditelji su mu do 1992. godine živeli u Čapljini i veliki „belaj” ih naterao u beli svet. Kolašinac glavom produžava loptu do Jove Lukića, rođenog u Šapcu, koji iz neposredne blizine dovodi Bosnu i Hercegovinu u vođstvo 1:0. O Jovinom ocu Mitru sam krajem osamdesetih pisao, kada je sa velikim uspehom nosio dres Slobode iz Tuzle.
Lepša akcija nije mogla da bude zamišljena i realizovana. Ivan, Sead, Jovo donose ogromnu radost u jednu malu balkansku siromašnu zemlju, sa nešto malo više od tri miliona stanovnika, koja je od 1992. do 1995. žestoko iskrvarila u ratu. Bosna i Hercegovina je ovih dana u znaku fudbala. Nikada jedinstvenija, srećnija, zadovoljnija. Svi problemi siromaštvo, podeljenost, netolerancija, a u pojedinim delovima zemlje i otvorena mržnja su od kada je počeo Mundijal u drugom planu. Osnovna misija sporta da zbližava mlade ljude, da se kroz igru širi ljubav, tolerancija, radost ispunjena je na najlepši mogući način.
Rodio sam se u Sarajevu daleke 1959. godine. U tom gradu sam završio osnovnu školu, zatim gimnaziju i diplomirao na pravnom fakutetu. Išao sam u razred sa Sulejmanom, Damirom, Vedranom, Josipom, Slobodanom, Aleksandrom… Većina ih je sada rasuta po belom svetu, kao u onoj čuvenoj Bajaginoj pesmi „Moji drugovi”. Od Australije, Kanade, Norveške, Nemačke, Češke… Neki su još uvek u Sarajevu. Zajedno smo igrali klikera, žmurke, basketa, zaljubljivali, poženili se, dobili decu i onda dođoše nesrećne devedesete.
Kao što rekoh raziđosmo se po svetu, ali kako je počeo Mundijal opet se „umrežismo” što kažu klinci. Svi čekamo utakmice Bosne i Hercegovine. Naravno, da navijamo za „Zmajeve”, za grad u kojem smo rođeni, gde smo proveli prelepu mladost, gde su nam rođeni sinovi i ćerke, gde su neki od nas sahranili roditelje, gde i danas imamo rodbinu. Bio je to grad i zemlja naših mladalačkih ushićenja i nadanja, naših tuga i ljubavi, naših pesama i filmova, naših kolača. Pa zar da navijam za Kanadu ili Katar.
Iskren da budem nisam nameravao da pišem ništa o Mundijalu jer Srbija nije ni izborila plasman. Međutim, od kada je počela svetska smotra fudbala čitam po raznim portalima, sajtovima razne komentare kada igra Bosna i Hercegovina. Toliku količinu zluradih, malicioznih, ostrašćenih, zlobnih, mrzilačkih komentara upućenih na račun reprezentacije Bosne i Hercegovine nikako ne mogu da shvatim. Zar da deci u nasleđe ostavimo mržnju.
Mržnja nije za negu nego za lečenje.
Milorad Bjelogrlić
