Живот је суров, а бог шаљивџија. Некоме даје таленат вилама, а некоме лопатом. Према њему је био благонаклон. Неподношљиво талентован. Аутентични дриблер. Кичмоломац. Без дилеме један од најзанимљивијих оригинала. Ко год га је гледао, макар једном, заљубио би се у његову фудбалску магију. Реч је о Србољубу Стаменковићу, некадашњем фудбалеру Црвене звезде, љубимцу „севера”. То име данас не каже ништа онима који су рођени у овом веку. Можда никада нису ни чули за њега. Међутим, Србо је међу љубитељима фудбала до данашњег дана био симбол сјајног дриблера.

Да би се описао Србин богомдани дар требало би бити једнако даровит за писање као што је он био за фудбал, посебно дриблинг. Све је почело у ужичком породилишту 31. јануара 1956. године када је Роса Аћимовић донела на свет здраво, напредно, толико жељено мушко дете. Дала му је име Србољуб. Школа му је ишла од руке. Био је „вуковац”, одликаш, али откад је проходао мали Србо био је опчињен фудбалом. Још као основац мајци је стално говорио:

„Мама, ја сам жедан лопте”.

Цео дан проводио би на терену и почетком седамдесетих почео је да тренира у Слободи, где му је тренер био Вељко Басуровић Баре. Учио је од њега под условом да се фудбал уопште учи. Већ као средњошколац био је најбољи играч Ужичана. Старији житељи града на Ђетињи се одлично сећају и данас препричавају како је игралиште у Великом парку било крцато када је Србо играо мали фудбал. Било их је више него данас на утакмицама Ужичана.

За такав драгуљ брзо се прочуло и у лето 1975. после матуре суперталентовани Стаменковић стиже у Београд и потписује за Црвену звезду. Усхићен, опчињен, очаран. Стигао је у град чији је стадион био фабрика снова. Имао је позив „црвено-белих” и годину раније, али га родитељи нису пустили док није завршио техничку школу. Тог лета осим Стаменковића на Маракану су стигли и Милан Бабић из Кикинде и Миклош Орсаг из Врбаса.

Провинцијске бистрине, једноставности, спонтаности одлично се уклопио. Кренуло је као у најлепшим бајкама. За кратко време Србо је очарао звездаше и не само њих. Навијаче је тешко преварити. Једноставно, мајстора не можеш назвати мајстором, ако он то није. Ту помоћи нема. Публика је брзо заволела ужичког клинца. На традиционалном Вележовом турниру у Мостару у зиму 1976. проглашен је за најбољег играча. Стаменковићево чудесно умеће нису спорили ни тренери, али су му ретко пружали прилику да игра.

„Стаменковић је мајстор без поговора. Он би за екипу можда био и кориснији да мање зна. За њега нема тајни и зато је гладан лопте, али није увек физички спреман”, овом чудном формулацијом је далеке 1977. године Гојко Зец тренер Црвене звезде објашњавао Србине изостанке из тима.

У она времена, дуга прича то знају старији, фудбал је био доминантна тема разговора и у свим угледнијим београдским кафанама „Мадери,” „Орачу”, „Шуматовцу”, причало се о Србиним бравурама. Када би се сетили Србе и његових дриблинга друштво би се увек орасположило. Зналац да одушеви и сељаке и велику господу, намћоре и добричине. Сада доминирају приче страве и ужаса јер таквих играча више нема, домаћи фудбал је дотакао дно, а трибине су празне.

„Чувао сам у каријери много чувених фудбалера, али Стаменковић је био један од најнезгоднијих. Имао је ниско тежиште и када почне да финтира око лопте не знаш где ће да крене. Штета за њега. Имао је све предуслове да направи блиставу каријеру”, причао ми је једном приликом на Брачу Дражен Мужинић.

Како је време одмицало тако се компликовала његова каријера и живот у Београду. Без великих неправди ово не би било људско друштво. Прво су почеле да га сустижу повреде, неразумевање тренера, одлазак у војску и Србо је полако од главног глумца и звезде у настајању постајао епизодиста. Све више времена је проводио на клупи.

„Оно што вреди одиграо сам од 1975. до 1977. године. После сам отишао у ЈНА, и касније сам час био резерва, час првотимац. Криве су околности, али и мој начин живота. Био сам боем, знао сам да останем са друштвом до зоре у кафани. Депримирале су ме честе повреде, много тога се скупљало у мени”, говорио је искрено Србо.

Старији навијачи „црвено-белих” су за сва времена упамтили 58. вечити дерби одигран 26. марта 1976. године. Звезда је згромила Партизан 4:1 на ЈНА. Голове су постигли Сушић, Савић, Стаменковић. До данас је остала неразјашњена дилема да ли је на тој утакмици трећи гол за Звезду постигао Савић или Стаменковић. Дуле је из мртвог угла упутио лопту ка голу, али непосредно пре него што је она прешла гол линију Срба је притрчао и „ћушнуо” у празну мрежу пошто је бек Партизана Арсеновић уклизао да је избаци из гола.

У Београду је прошао кроз горку школу живота. Расипао је таленат, дане, паре, био је један од последњих фудбалских боема. „Три мускетара” како су звали чувени трио; Сеад Сушић, Зоран Јеликић, Срба Стаменковић, три заљубљеника у фудбалску „буба мару”, али и у боемију. Та хипотека их је стално пратила док су носили Звездин дрес. Оставили су силне милионе на клупској благајни због бурног ноћног живота, а често су остајали и без дреса првог тима.

По карактеру прави Србин. Ведре нарави, духовит, пожртвован и уз то оригиналан. Трудио се, понекад мучио, често радовао, понекад добро зарађивао, онда трошио. Волео је људе, живот, леп провод, кафану, песму, исконски је мрзео неправду, а она га је стално пратила. Није био опскрбљен опрезом, стрпљењем, упорношћу, лукавошћу, свим дефицитарним особинама на овим просторима. Да му је попут неког Гинтера или Ханса то рођењем дато, прошао би неупоредиво боље у животу, а у фудбалу би остварио далеку успешнију каријеру.

У она давна митска времена по Београду се све чешће говорило о његовим кафанским теревенкама са Сејом и Јеликом, а мање о фудбалском умећу. У алманасима је остало записано да је у дресу Звезде одиграо само 122 утакмице и постигао 33 гола, освојио три шампионске титуле, али пошто је свака његова игра, дриблинг вредео за десет, остао је у сећањима као врхунски зналац, као да је одиграо макар 500 мечева.

Уморан од силних неправди, које су га годинама у Београду пратиле, Стаменковић се у лето 1981. године отиснуо у далеки свет где је остварио велика дела. Четири године је играо мали фудбал у САД за Мемфис (77 утакмица, 101 гол) и Балтимор (179 утакмица, 130 голова). У првој сезони играња за Мемфис увршћен је у „Ол старс” тим, а већ следеће је са 55 голова и 65 асистенција био прва звезда тима. Американци су тих година „шизнули” за Стеном, како су га прозвали већ после првих утакмице. Његов некадашњи тренер Американац Кени Купер за њега је тврдио да је Пикасо са лоптом и најбољи играч малог фудбала који је играо у САД. У Балтимору то и данас тврде.

Из Мемфиса одлази у Балтимор где доживљава најлепше тренутке у каријери. У финалу против Сент Луиса, наравно голом Стаменковића, Балтимор осваја шампионску титулу 1984. године. Тамошње новине су десетак дана исписивале праве епове о његовој маестралној игри. Србо је у Америци стекао чак три надимка. Због дечачког изгледа звали су га „бејби фејс”, због вишка килограма и склоности ка брзој храни прозван је „пица мен”, али онај најважнији зарадио је на самом терену – „меџик Стен”. С лоптом је заиста био мађионичар.

У његову част дрес са бројем „10” у Балтимору повучен је из употребе, а због мајсторија на терену су га поредили са Пелеом и Марадоном. Постхумно је 2011. године увршћен у „Кућу славних” америчког малог фудбала.

Најбоље га је описао чувени певач Тома Здравковић:

„Моје срце куца за фудбалере хазардере који живе пун живот. Баш као што сам га ја живео. Они свој таленат не деле на кашичицу већ га немилице арче, па шта испадне. Такви су били Шекуларац, па Србо Стаменковић, Сеад Сушић”.

Велика истина. Србо је управо био такав. Одувек су у фудбалу постојали велики тимски играчи и велики појединци који се никад до краја нису уклапали у тим, али су и то својом генијалношћу надокнађивали. Да није био такав не би се о њему причало деценијама после одласка са наших терена. Био је херој малих, потлачених, обесправљених, једним речју народни играч.

Човек заправо игра свој живот, своју судбину. Србољуб Стаменковић је стално носио у срцу родно Ужице. Био је истинска звезда са имагинарним грбом града на грудима. У априлу 2019. је коначно усвојена инцијатива да једна улицу у граду на Ђетињи добије име по њему.

Србо је то и те како заслужио. „Србо је у својих кратких 40 година са толико пријатеља, утакмица, победа и дриблинга имао много тренутака којима се уписао у вечност. Ако сада ово негде горе слуша, част ми је да му поручим: „Мајсторе, ово је од твог Ужица за тебе”, рекао је том приликом градоначелник Ужица Тихомир Петковић.

У својој улици је добио и мурал на којем је кратко пише „Мајстор”. У свету где мртве пребрзо заборављају он је остао свеприсутан. Наше време на земљи је кратко, зато се такви људи памте и заслужују сећање. Фудбал је био његова представа. И бог и људи су његови дужници.

„Смрт има укуса”, рано отима оне који су нам били драги. Србо се 28. јануара 1996. оклизнуо и ударио главом у бетон. Од последица пада је преминуо. Прича је кренула 31. јануара 1956. у ужичком породилишту, а завршила се истог датума 40 година касније на гробљу у Ужицу где је сахрањен. Иза њега су остали супруга Вера и двоје деце.

Милорад Бјелогрлић