Панчевачка „ефикасност“ за прскалицу, амнезија система за трагедије Девето рочиште у судском процесу против студента Андреја Танка, одржано данас у Основном суду у Панчеву, оголило је до краја механизам онога што се у Србији назива правосуђем.
Судница је подсећала на театар апсурда у ком су улоге унапред подељене, а исход нацртан. Судија Александар Јованов хладнокрвно је одбио све предлоге одбране за саслушање сведока. Одбио је и више од шездесет легитимних питања одбране, претварајући право на одбрану у пуку фасаду. Када је правни тим Андреја Танка, у немогућности да обезбеди фер суђење, затражио изузеће судије, уследила је кратка једночасовна пауза, тек толико да се форма задовољи. Захтев је експресно одбијен. Исто тако је било и када је затражено изузеће тужитељке.
Андреј Танко је после деветог рочишта прибран, разуман и потпуно свестан ситуације у којој се налази. То је можда и најпотреснији део ове приче: млади човек против кога се годину дана води поступак због прскалице с водом делује смиреније, рационалније и одговорније од система који га већ месецима развлачи по судници. Завршне речи и доношење пресуде заказани су по хитном поступку за среду. Ову муњевиту брзину у окончању процесуирања студента судија је објаснио пословичним аргументом: „ефикасношћу суда у Панчеву“.
И тек после те речи – ефикасност – долази оно што се више не може и не сме прећутати.
Ефикасност за прскалицу с водом!?
Ефикасност за младића који не позива никога да дође у среду. Који не прави представу од сопствене муке. Који је свестан да се нада сада полаже у жалбу и одлуку апелационог суда, јер је потпуно невероватно да се у овом случају уопште говори о било каквом кривичном делу.Али зато та ефикасност по правилу изостаје тамо где би стварно морала да буденемилосрдна.
Годину дана „углађеног“, господског, формално уредног вођења поступка због баштенске прскалице са обичном водом делује као дубоко изопачена фарса. Док се на локалном нивоу, у Панчеву, показује застрашујућа ажурност како би се сломио и дисциплиновао један студент, правосуђе у Србији остаје немо и непокретно тамо где су злочини стварни, неповратни и ужасно свирепи.
За забетонирано тело убијеног човека систем нема такву брзину. За шеснаест страдалих под новосадском надстрешницом нема такве ревности државних органа, нема оптужница, нема хитних рочишта. За системску корупцију, пљачку и институционално насиље у овој земљи нема закона. Али зато за обичну воду са неке чесме у Панчеву има и ресурса, и времена, и ућутканих адвоката, и експресно заказаних завршних речи.
Док државни апарат тренира строгоћу, време пролази. Чак и ако се догоди чудо, па под притиском јавности у среду буде донета ослобађајућа пресуда, штета је већ неповратно учињена. Годину дана младости овог момка остало је заробљено у раљама система. Годину дана у којима је могао да дипломира, да се запосли, да путује, да једноставно живи, замењено је кућним притвором, неизвесношћу и мрцварењем. Ту, евентуалну закаснелу милост ниједна одлука више не може да избрише.
Овај процес је огледало данашње Србије. Ако је држава најбржа и најсуровија онда када треба да утера страх и дисциплинује младост, а најспорија, најкукавнија и потпуно нема онда када њене институције и функционери треба да одговарају за губитак људских живота, онда проблем сигурно није ни у Андреју нити у било ком другом студенту.
Проблем је у држави која је изгубила сваку меру, сваки контакт са правдом и последњу кап људскости.
Среда ће бити дан када ћемо видети да ли је од закона дефинитивно направљена батина, а од правде ругло.
др Славица Плавшић
