U protekla dva meseca, na poziv biciklističkih udruženja i mojih prijatelja, učestvovao sam na Kritičnim masama u Beogradu, Sremskoj Mitrovici, Vršcu i Banjaluci. Na putu ka navedenim gradovima, vozeći autoputem, nekako je uvek u zoni radova na putu neko vozio zaustavnom trakom. Tada sam počeo da razmišljam o izjavi Ivana Ćosića, autora podkasta „Još podkast jedan” , koji je rekao da je Srbija zemlja u kojoj je zaustavna traka najbrža. U ovoj rečenici staje celokupna politika bezbednosti saobraćaja u našoj zemlji.
Autoput bi, u svojoj teorijskoj i praktičnoj osnovi, trebalo da bude vrhunac bezbednog odvijanja saobraćaja. To je prostor gde su pravila jasna a nepredviđene situacije i konflikti svedeni na minimum. Međutim, čim se na autoputu pojavi prvi ozbiljniji zastoj, bilo zbog saobraćajne nezgode, sezonskih gužvi ili radova na putu, ta teorija se ruši u prvih pet minuta. Iz kolone koja strpljivo čeka odjednom se izdvajaju oni koji smatraju da za njih pravila ne važe. Pokazivač pravca desno (često i bez njega), prelazak preko neisprekidane linije i ubrzanje trakom koja u zakonu nosi jasan i nedvosmislen naziv: zaustavna traka.
Ovaj fenomen odavno je prevazišao okvire običnog saobraćajnog prekršaja. On je postao prvorazredno sociološko pitanje i ogledalo našeg odnosa prema zakonu i prema tuđem životu. Možemo slobodno reći, mali ritual samovolje.
Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima Republike Srbije ovde ne ostavlja prostor za slobodna tumačenja: „Zaustavna traka je obeleženi uzdužni deo puta namenjen isključivo za zaustavljanje vozila koja se zbog nepredvidivih razloga moraju zaustaviti (neispravnost, iznenadna nesposobnost vozača za upravljanje vozilom i sl.)”. I ono što je bitno, zaustavna traka mora biti slobodna za prolazak vozila pod pratnjom i vozila sa pravom prvenstva prolaza (hitna pomoć, vatrogasci i policija). Drugim rečima, zaustavna traka nije „treća traka”, nego rezervisan prostor za kvar i hitnost u spasavanju ljudskih života. Kazna za kretanje ovom trakom podrazumeva novčani iznos od 20.000 do 40.000 dinara, šest kaznenih poena i meru zabrane upravljanja motornim vozilom od tri meseca.
Pa ipak, svedoci smo svakodnevnog kršenja ovog pravila. Kada pitate prosečnog vozača koji svesno koristi zaustavnu traku da bi zaobišao gužvu zašto to radi, odgovor se najčešće krije u opštoj zabludi o sopstvenoj bitnosti. U njegovoj glavi, vreme koje on gubi u koloni je dragocenije od vremena stotine drugih ljudi koji stoje i čekaju. Najčešće opravdanje koje ljudi koriste je: „Pa to svi rade”. To je ono što svakodnevno viđamo na kasama u marketima, pošti, bankama, zdravstvenim ustanovama i slično. Uvek ima onih koji bi preko reda. I ne samo tu, svakodnevno viđamo i kako se na takav način „preko reda” dolazi do posla, fakultetskih diploma, funkcija, projekata itd. U saobraćaju se preslikavaju sve naše loše osobine i navike jer je on sociologija u pokretu.
Zanimljivo je posmatrati samu strukturu onih koji biraju ovu prečicu. Nekada se smatralo da je to ekskluzivno pravo „elite” u skupocenim džipovima i limuzinama, ljudi koji veruju da novcem i društvenim statusom mogu da kupe i imunitet od zakona. Danas je situacija malo drugačija. Virus bahatosti se demokratizovao. U zaustavnoj traci podjednako ćete videti i luksuzne automobile i starije modele. Kada zakon postane rastegljiv pojam, onda svako u nekom trenutku odluči da ga rastegne prema sopstvenim potrebama.
Među vozačima vlada duboko ukorenjena zabluda da je zaustavna traka bezbedna jer je „prazna”. Istina je potpuno drugačija: to može biti i jedno od najopasnijih mesta na celom autoputu. Stalno ignorisanje saobraćajnih pravila i propisa sa sobom povlači i stravično nerazumevanje rizika.
Kada se vozilo zbog kvara nađe u zaustavnoj traci, ono je statična prepreka u okruženju gde se ostali kreću brzinama većim od 130 kilometara na čas. Naletanje na zaustavljeno vozilo u punoj brzini gotovo po pravilu ima fatalne posledice. Kada u tu jednačinu ubacite bahate vozače koji zaustavnu traku koriste za preticanje sa desne strane, često pri velikim brzinama i sa smanjenom preglednošću, dobijate recept za tragediju i rubriku u crnoj hronici.
Jedan od najgorih scenarija nastaje onda kada se zbog teške saobraćajne nezgode formira kilometarska kolona, a nestrpljivi vozači zakrče zaustavnu traku. U tom trenutku, vozila hitne pomoći, vatrogasci i policija ostaju zarobljeni. Sekunde koje odlučuju o ljudskom životu gube se u lavirintu automobila čiji su vozači samo želeli da stignu kući deset minuta ranije. To više nije nedostatak saobraćajne kulture; to je potpuni slom elementarne ljudske empatije i solidarnosti. Zaustavna traka je poslednja linija odbrane ljudskog života na autoputu.
Zašto se ovo dešava? Odgovor delimično leži u osećaju nekažnjivosti. Iako se kod nas poslednjih godina intenzivno ulaže u sisteme video-nadzora i merenje prosečne brzine između naplatnih rampi, čini se da zaustavna traka i dalje ostaje u „sivoj zoni” kontrole.
Vozači dobro znaju gde se kamere nalaze i gde sistem funkcioniše. Tamo gde kontrole nema, oslanjaju se na sreću i princip „neće valjda mene”. Problem selektivne primene zakona stvara privid da je prekršaj opasan samo ako te neko uhvati a ne sam po sebi.
Rešavanje ovog problema zahteva paralelan rad na dva koloseka: represivnom i edukativnom. Tehnologija danas omogućava da se svaki metar autoputa pokrije kamerama koje automatski prepoznaju registarske tablice vozila u zaustavnoj traci. Kada izvesnost od kažnjavanja postane stoprocentna i bahatost će se drastično smanjiti. Sa druge strane, promena svesti ne počinje na autoputu, već u predškolskim ustanovama, osnovnim i srednjim školama, auto-školama i kroz javne kampanje koje moraju biti edukativne i direktne. Ljudima se mora slikovito prikazati šta se dešava kada hitna pomoć ne može da prođe zbog nečije bahatosti. Kontrola saobraćaja nam je potrebna zato što pravilo bez sankcije postaje samo predlog, a obrazovanje i kultura zato što sankcija bez unutrašnje discipline postaje samo trenutni strah od kazne.
Javno preduzeće Putevi Srbije je pre par godina pokrenulo kampanju pod sloganom „Ne blokiraj zaustavnu, ne zaustavljaj život”, kako bi upozorili na učestale incidente i neodgovorno ponašanje upravo na zaustavnoj traci, uz poruku da se ona oslobađa za vozila pod rotacijom i da služi isključivo za zaustavljanje u slučaju kvara ili iznenadne nesposobnosti vozača. U kampanji navode i praktična pravila za slučaj prinudnog zaustavljanja: uključiti sva četiri pokazivača pravca, obući svetloodbojni prsluk, postaviti trougao najmanje 100 metara iza vozila, svi putnici treba da napuste vozilo i preduzeti sve da se vozilo što pre ukloni sa puta. To su pravila koja ne postoje da bi bila „formalnost” već da niko ne bi stradao.
Javni prostor, a autoput to svakako jeste, funkcioniše samo onda kada su pravila jednaka za sve. Svakim prelaskom u zaustavnu traku, pojedinac poručuje društvu da je bitniji od ostalih. To je ono čuveno: „Jel znaš ti ko sam ja?”. Dokle god sistem to nemo posmatra, podržava i promoviše, a mi ostali sležemo ramenima, zaustavna traka neće biti samo traka za prinudno zaustavljanje vozila i imaćemo krv na našim putevima. O našem stradanju u saobraćaju govori podatak da smo prošle gdine izbili na prvo mesto u Evropi po broju smrtno stradalih na milion stanovnika!
U saobraćaju, kao i u društvu, nije najopasnije kada neko pogreši, deca često greše iz neznanja. Najopasnije je kada greška postane navika. A naš saobraćajni sistem je prepun grešaka.
Igor Velić, master inž. saobraćaja
