Izbori za Skupštinu Komore medicinskih sestara i zdravstvenih tehničara Srbije (KMSZTS), održani ove nedelje, ostaće upamćeni kao ogledni primer institucionalnog inženjeringa, sprovedenog u potpunom mraku i tišini. Dok javni servisi ćute, a zvaničnici peru ruke birokratskim saopštenjima o „jednakim uslovima“, sa terena, od Novog Sada do manjih lokalnih sredina, stiže bezbroj dokaza o svesnom, sistematskom urušavanju regularnosti.
Cilj ove intervencije je jasan: sačuvati kontrolu nad kasom u koju se sliva novac oko 160.000 članova. Kada se sestra ili tehničar zapitaju gde odlazi njihovih 0,6% od svake neto plate, odgovor ne leži u brizi o struci, već u odbrani milionskih fondova koje kontroliše uvezana komorska mašinerija. To je biznis vredan preko 4 miliona evra čistog keša na godišnjem nivou, namenjen za lagodan život večitih aparatčika, dok stvarni heroji u belom napuštaju zemlju glavom bez obzira.
Izborni inženjering nije počeo u nedelju. On je pažljivo pripreman mesecima unazad kroz nekoliko faza administrativnog nasilja:
Faza 1: „Čišćenje terena“ i eliminacija konkurencije. Nezavisnim kandidatima, koji su se drznuli da izađu na crtu sistemu, kandidature su obarane iza zatvorenih vrata pod bizarnim izgovorima. U Vojvodini, kojom suvereno upravlja predsednik ogranka Slaven Ključar, ime koje je bukvalno postalo simbol ove zaključane institucije, nezavisne liste su proglašavane „nevažećim“ zbog navodnog nedostatka nekoliko potpisa, bez zakonske mogućnosti da se uočeni nedostaci isprave.
Faza 2: „Izborni mrak“. Lokacije biračkih mesta danima su skrivane na zvaničnom sajtu. Izbori za organizaciju koja broji desetine hiljada ljudi namerno su svedeni na nivo tajne operacije, kako bi na glasanje izašla samo strogo kontrolisana vojska „sigurnih glasova“: šefova, glavnih sestara i tehničara i podobnih kadrova.
Faza 3: Skok „mrtvih duša“. Najveći statistički apsurd jeste podatak da birački spisak danas broji oko 160.000 ljudi, dok ih je pre samo četiri godine bilo oko 120.000. U zemlji iz koje medicinski radnici masovno i svakodnevno odlaze, komorska administracija je zabeležila magičan skok od 40.000 novih birača! Objašnjenja o „pripravnicima“ su jeftina maska. Stvarna istina leži u namernom zadržavanju penzionera i hiljada kolega koji godinama rade u inostranstvu.
Ovaj morbidni termin dugujemo ruskom piscu Nikolaju Gogolju i njegovom čuvenom romanu „Mrtve duše“ iz 1842. godine. U njemu prevarant Čičikov kupuje od vlastelina papire preminulih kmetova koji se u državnim knjigama još uvek vode kao živi, kako bi ih uzeo kao zalog za ogroman bankarski kredit. Skoro dva veka kasnije, naša komorska, ali i druge administracije, primenjuju isti recept: namerno ne briše ljude koji su otišli u inostranstvo ili penziju, jer im ta „fiktivna imovina“ služi kao rezervoar za krađu izbornog legitimiteta.
Faza 4: Finale bez lične karte. Kako svedoče izveštaji medija poput portala Storyteller, Moj Novi Sad i N1, krunski dokaz bezakonja jeste glasanje bez ličnih karata. Na biračkim mestima širom Srbije otvoren je prostor za otvoreni kriminal i krađu identiteta. Umesto sestre koja već godinama dežura u Minhenu ili Dablinu, u Srbiji je u nedelju neko opušteno mogao da uđe, zaokruži njeno ime i ubaci listić u kutiju.
I dok sada Centralna izborna komisija u tišini rasteže sate i dane kako bi „naštelovala“ zapisnike i uklopila matematiku, konačan ishod nas ne može iznenaditi. Čak i ako prođe izvestan broj hrabrih, nezavisnih ljudi, oni će unutar tog zarobljenog aparata biti u manjini.
Ali, ne treba se zavaravati. Ova bitka nije bila uzaludna. „Ključari“ su ove nedelje morali da skinu rukavice i da se pred očima javnosti ogole do srži. Prvi put posle mnogo godina, kavez je ozbiljno prodrman. Ulazak nezavisnih ljudi u organe Komore znači da u toj sali više nikada neće biti komotne većine i lagodne tišine. Nezavisni kandidati, koliko god da ih bude, postaju oči i uši prevarenog članstva. Svaki sumnjivi tender, svaka lažna edukacija i svi tokovi novca biće izneti na svetlost dana.
Temelji su poljuljani, a svest zdravstvenih radnika je pokrenuta. Bravu su zaključali, ali zidovi su počeli da pucaju.
dr Slavica Plavšić
