У протекла два месеца, на позив бициклистичких удружења и мојих пријатеља, учествовао сам на Критичним масама у Београду, Сремској Митровици, Вршцу и Бањалуци. На путу ка наведеним градовима, возећи аутопутем, некако је увек у зони радова на путу неко возио зауставном траком. Тада сам почео да размишљам о изјави Ивана Ћосића, аутора подкаста „Још подкаст један” , који је рекао да је Србија земља у којој је зауставна трака најбржа. У овој реченици стаје целокупна политика безбедности саобраћаја у нашој земљи.
Аутопут би, у својој теоријској и практичној основи, требало да буде врхунац безбедног одвијања саобраћаја. То је простор где су правила јасна а непредвиђене ситуације и конфликти сведени на минимум. Међутим, чим се на аутопуту појави први озбиљнији застој, било због саобраћајне незгоде, сезонских гужви или радова на путу, та теорија се руши у првих пет минута. Из колоне која стрпљиво чека одједном се издвајају они који сматрају да за њих правила не важе. Показивач правца десно (често и без њега), прелазак преко неиспрекидане линије и убрзање траком која у закону носи јасан и недвосмислен назив: зауставна трака.
Овај феномен одавно је превазишао оквире обичног саобраћајног прекршаја. Он је постао прворазредно социолошко питање и огледало нашег односа према закону и према туђем животу. Можемо слободно рећи, мали ритуал самовоље.
Закон о безбедности саобраћаја на путевима Републике Србије овде не оставља простор за слободна тумачења: „Зауставна трака је обележени уздужни део пута намењен искључиво за заустављање возила која се због непредвидивих разлога морају зауставити (неисправност, изненадна неспособност возача за управљање возилом и сл.)”. И оно што је битно, зауставна трака мора бити слободна за пролазак возила под пратњом и возила са правом првенства пролаза (хитна помоћ, ватрогасци и полиција). Другим речима, зауставна трака није „трећа трака”, него резервисан простор за квар и хитност у спасавању људских живота. Казна за кретање овом траком подразумева новчани износ од 20.000 до 40.000 динара, шест казнених поена и меру забране управљања моторним возилом од три месеца.
Па ипак, сведоци смо свакодневног кршења овог правила. Када питате просечног возача који свесно користи зауставну траку да би заобишао гужву зашто то ради, одговор се најчешће крије у општој заблуди о сопственој битности. У његовој глави, време које он губи у колони је драгоценије од времена стотине других људи који стоје и чекају. Најчешће оправдање које људи користе је: „Па то сви раде”. То је оно што свакодневно виђамо на касама у маркетима, пошти, банкама, здравственим установама и слично. Увек има оних који би преко реда. И не само ту, свакодневно виђамо и како се на такав начин „преко реда” долази до посла, факултетских диплома, функција, пројеката итд. У саобраћају се пресликавају све наше лоше особине и навике јер је он социологија у покрету.
Занимљиво је посматрати саму структуру оних који бирају ову пречицу. Некада се сматрало да је то ексклузивно право „елите” у скупоценим џиповима и лимузинама, људи који верују да новцем и друштвеним статусом могу да купе и имунитет од закона. Данас је ситуација мало другачија. Вирус бахатости се демократизовао. У зауставној траци подједнако ћете видети и луксузне аутомобиле и старије моделе. Када закон постане растегљив појам, онда свако у неком тренутку одлучи да га растегне према сопственим потребама.
Међу возачима влада дубоко укорењена заблуда да је зауставна трака безбедна јер је „празна”. Истина је потпуно другачија: то може бити и једно од најопаснијих места на целом аутопуту. Стално игнорисање саобраћајних правила и прописа са собом повлачи и стравично неразумевање ризика.
Када се возило због квара нађе у зауставној траци, оно је статична препрека у окружењу где се остали крећу брзинама већим од 130 километара на час. Налетање на заустављено возило у пуној брзини готово по правилу има фаталне последице. Када у ту једначину убаците бахате возаче који зауставну траку користе за претицање са десне стране, често при великим брзинама и са смањеном прегледношћу, добијате рецепт за трагедију и рубрику у црној хроници.
Један од најгорих сценарија настаје онда када се због тешке саобраћајне незгоде формира километарска колона, а нестрпљиви возачи закрче зауставну траку. У том тренутку, возила хитне помоћи, ватрогасци и полиција остају заробљени. Секунде које одлучују о људском животу губе се у лавиринту аутомобила чији су возачи само желели да стигну кући десет минута раније. То више није недостатак саобраћајне културе; то је потпуни слом елементарне људске емпатије и солидарности. Зауставна трака је последња линија одбране људског живота на аутопуту.
Зашто се ово дешава? Одговор делимично лежи у осећају некажњивости. Иако се код нас последњих година интензивно улаже у системе видео-надзора и мерење просечне брзине између наплатних рампи, чини се да зауставна трака и даље остаје у „сивој зони” контроле.
Возачи добро знају где се камере налазе и где систем функционише. Тамо где контроле нема, ослањају се на срећу и принцип „неће ваљда мене”. Проблем селективне примене закона ствара привид да је прекршај опасан само ако те неко ухвати а не сам по себи.
Решавање овог проблема захтева паралелан рад на два колосека: репресивном и едукативном. Технологија данас омогућава да се сваки метар аутопута покрије камерама које аутоматски препознају регистарске таблице возила у зауставној траци. Када извесност од кажњавања постане стопроцентна и бахатост ће се драстично смањити. Са друге стране, промена свести не почиње на аутопуту, већ у предшколским установама, основним и средњим школама, ауто-школама и кроз јавне кампање које морају бити едукативне и директне. Људима се мора сликовито приказати шта се дешава када хитна помоћ не може да прође због нечије бахатости. Контрола саобраћаја нам је потребна зато што правило без санкције постаје само предлог, а образовање и култура зато што санкција без унутрашње дисциплине постаје само тренутни страх од казне.
Јавно предузеће Путеви Србије је пре пар година покренуло кампању под слоганом „Не блокирај зауставну, не заустављај живот”, како би упозорили на учестале инциденте и неодговорно понашање управо на зауставној траци, уз поруку да се она ослобађа за возила под ротацијом и да служи искључиво за заустављање у случају квара или изненадне неспособности возача. У кампањи наводе и практична правила за случај принудног заустављања: укључити сва четири показивача правца, обући светлоодбојни прслук, поставити троугао најмање 100 метара иза возила, сви путници треба да напусте возило и предузети све да се возило што пре уклони са пута. То су правила која не постоје да би била „формалност” већ да нико не би страдао.
Јавни простор, а аутопут то свакако јесте, функционише само онда када су правила једнака за све. Сваким преласком у зауставну траку, појединац поручује друштву да је битнији од осталих. То је оно чувено: „Јел знаш ти ко сам ја?”. Докле год систем то немо посматра, подржава и промовише, а ми остали слежемо раменима, зауставна трака неће бити само трака за принудно заустављање возила и имаћемо крв на нашим путевима. О нашем страдању у саобраћају говори податак да смо прошле гдине избили на прво место у Европи по броју смртно страдалих на милион становника!
У саобраћају, као и у друштву, није најопасније када неко погреши, деца често греше из незнања. Најопасније је када грешка постане навика. А наш саобраћајни систем је препун грешака.
Игор Велић, мастер инж. саобраћаја
