Srbija je katastrofalno igrala u tri prve utakmice Lige nacija. Tri utakmice, tri „krompirića”. To je učinak Srbije u ovom takmičenju. Fudbalska javnost je digla veliku „dževu” tražeći krivca za očajan učinak „orlova”. Naravno na meti je selektor Veljko Paunović. Nisu retki ni oni koji traže njegovu ostavku. Međutim, on je apsolutno najmanji problem. To je duboko ukorenjena bolest i trebaće mnogo, mnogo vremena da se izađe iz čini se nikada veće krize.
Naravno, najveći krivci za užasno stanje u srpskom fudbalu sede na Terazijama 35 u prostorijama FSS. Njihovo neznaje, nesposobnost i sebičnost osudili su fudbal na propast. Vrh saveza već godinama ne preduzima apsolutno ništa da bi se raščisto haos. Ne žele da odstupe, a fudbal propada li propada. I ove godine izbori se već više puta odlažu. Sada se najavljuju za polovinu novembra, a da li će biti i tada održani pokazaće vreme. Sudbina i fudbalskih izbora kao mnogih drugih stvari u zemlji Srbiji isključivo zavise od onih najvažnijih izbora koji će biti oržani 25. oktobra.
Zaista, začuđuje da je legendarni Dragan Džajić, bez sumnje zasluženo idol mnogih generacija pristao da bude u ovako bednoj poziciju. Mnogi ga sažaljevaju, a to je grozan osećaj kada čovek u devetoj deceniji života dođe u tu situaciju. Predsednik saveza se već dugo vremena ne meša u svoj posao, a bogami ga niko ništa i ne pita. Isto se ponaša i njegova „desna ruka”, godinu dana mlađi Nenad Bjeković. Sve je krenulo još od dolaska fudbalskog beznačajnika Slaviše Kokeze, čoveka koji apsolutno nema blage veze sa fudbalom i sportom u celini.
„Genijalac” Slaviša Kokeza je dva puta uzastopno skoro aklamacijom izabran za prvog čoveka srpskog fudbala. Pred njegovom fudbalskom „genijalošču” je morao da abdicira „anonimni” centralni bek Mančester junajteda i nekada najbolji odbrambeni fudbaler planete Zemlje Nemanja Vidić. Taj „genije” i „uspešni privrednik” Slaviša Kokeza je smenio i selektora Slavoljuba Muslina kada je na superioran način izborio plasman na Svetsko prvenstvo. Moguće samo u državi Srbiji.
Potpisnik ovih redova već više od četiri decenije piše o sportu i fudbalu. Pisao sam još u vreme kada su u Prvoj ligi igrali Hajduk, Dinamo, Željezničar, Vardar, Olimpija, Velež…. Odlično znam da je politika uvek bila prisutna u sportu. Ko kaže da nije laže, ali isto tako nikada, ali baš nikada politika nije bila ni blizu toliko „upetljana” u sport.
To se posebno odnosi na poslednju deceniju, gde je u srpskom fudbalu apsolutno nemoguće doći na bilo koju funkciju ako nisi član ili u najmanju ruku simpatizer vladajuće stranke. Svi predsednici regionalnih fudbalskih saveza su u bliskoj vezi sa SNS. Sve su to nečiji sinovi, kumovi, „burazeri”, „ortaci”, lokalni moćnici…. Po tom principu je stigao i fudbalski anonimus Slaviša Kokeza.
Dug je spisak pogrešnih poteza i odluka FSS poslednjih godina. Domaće prvenstvo je do zla boga loše i neinteresantno, a nosioci igre su uglavnom strani fudbaleri. Zar domaćim klubovima zaista trebaju „polovni” stranci da bi se naredne godine lakše prodali i napunili „bisage” nekakvim menadžerima. Zar se opšti interes srpskog fudbala može podrediti interesima ljudi koji uništavaju ovaj sport.
Zato nam tribine zvrje prazne. Tužno izgleda Zvezdin stadion kada igra nacionalni tim. Postoji čak mogućnost da dobiješ i batine ako skandiraš nešta što se ne dopada „vođama” navijača. Kakav nam je fudbal najbolje potvrđuje činjenica da nije radak slučaj da se na sedam prvenstvenih ili kako im „tepaju” superligaških utakmica na tribinama okupi „čak” 15.000 svedoka. Koga interesuje liga gde se prvak zna već u septembru. Međutim, to malo koga u savezu zanima.
Kada se i pojavi neki talentovani fudbaler odmah ode u inostranstvo. Pri tome se o njima pišu epovi iako su tek na početku karijere. Najbolji primer je mlađani Maksimović za kojeg se govorilo i pisalo da je „novi Mesi”, a od kada je otišao u Lajpcig „zakucan” je za klupu. Nije on jedini. Naravno da se i ti epiteti ne pišu slučajno već najčešće na nagovor čelnika klubova kako bi po završetku prvenstva za što veću cenu „prodali” neko dete.
Nosioci igre su uglavnom strani fudbaleri i naša deca dobijaju šansu na kašičicu. U poslednje vreme strancima se daju i srpski pasoši za „petnaest minuta” čime se još više uzima prostor za igru domaćim igračima. Sada je daleko lakše dobiti fudbalski pasoš Srbije nego batine u nekoj provincijskoj kafani da dobrom muzikom. Izuzev baš, baš retkih kolega o tom novom problemu srpskog fudbala niko i ne piše. Strašno.
Da se sve radi na štetu domaćeg fudbala najbolje potvrđuje i činjenica da je do pre tri meseca i među „klincima” bilo previše stranaca. Bilo ih je i četiri, pet, a sada je taj broj ograničen na dva. Bezobrazluk. Daleko od toga da sam nekakav „rasista”, ali niko na svetu me ne može ubediti da srpska deca nisu talentovana za fudbal i sport generalno.
Može li neko izvući tepih ispod tih fudbalskih činovnika koji su nedodirljivi iako nam je fudbal dotakao dno. Niko im ništa ne može, bez obzira na činjenicu da su pogubili „tolike važnih utakmice” i već dugo se bahate prema fudbalskoj javnosti Srbije. Dajte molim vas. Odgovore na sva ova pitanja treba da daju čelnici FSS, a ne jedan jedini čovek Veljko Paunović.
Milorad Bjelogrlić
