Aleksander Zverev četvrtfinale, Danil Medvedev polufinale, Aleks de Minor finale. Nimalo lagano. Sva trojica trenutno među prvih devet tenisera na svetu. To je bio put Novaka Đokovića do 102. ATP trofeja u karijeri i trijumfa na turniru u Pekingu.
Šta reći?
Nije loše za „propalog” tenisera kako ga nazva jedan čovek koji se u javnosti predstavlja kao novinar. Novak Đoković je na turniru u Pekingu prvi put učestvovao pre tačno 17 leta, daleke 2009. godine. Igrao je sedam puta na ovom turniru i isto toliko puta podizao pobednički pehar. Maestralno. Bolje ne može. Nole je na teren izlazio 34 puta i još nije osetio gorčinu poraza. Rezultat vredan divljenja. U finalima je dva puta pobedio Rafaela Nadala, a po jednom Marina Čilića, Davida Ferera, Žoa Vilfreda Congu, Tomaša Berdiha i Aleksa De Minora.
Narodu su uvek najdraži oni koji žude za nemogućim. Takvog igrača, takvu svetsku pojavu Srbija još nije imala. Novak Đoković nije slučajno gromadni, vanserijski teniser. Materijalne probleme je već odavno rešio, ali njegovo srce, želja za pobedom i novim rekordima su neuništivi. Neprestano ih regeneriše. Jedinstven i neponovljiv.
Neke se vrline uče i skupljaju kroz život, a neke ne mogu nikako da se nauče. Jednostavno dao bog. To je odlika koja razlikuje vanserijskog majstora od „običnih” igrača. Po nekakvim „svetskim standardima” Nole je po mestu rođenja predodređen za „autsajdera”, ali on ne mari za tu činjenicu. Đoković je najbolji primer da neki momak iz sirotinjske porodice i male države igrajući vrhunski tenis može da osvoji sve što je kao dete sanjao. Za njega su sve zalihe superlativa već odavno istrošene.
Bez obzira na još jedan blistav rezultat u domaćoj javnosti ima još onih koji na svaki način žele da „ponize” Novaka Đokovića. To što ga omaložavaju je pitanje za sociologe i psihologe. Naravno, to nije izostalo ni ovaj put. Za njih je vrhunac radosti kada Nole izgubi i tada likuju. Novakovi uspesi ih čine nervoznim. Ako svoje veličine ne mogu da podnesu ili ih se plaše, onda to govori samo o njima, a ne o Noletu.
Na kraju još nešto. Sinoć kada sam se vraćao kući u autobusu sam „prisluškivao” razgovor dva sredovečna muškarca koji su sedeli ispred mene. Onaj što je sedeo levo uz prozor zapita drugara:
„Jesi čuo šta su pevali u Noletovoj svlačionici posle trijumfa u Kini?”
Ovaj desni mu odgovori:
„Čuo sam da je pobedio i Zvereva i Medvedeva. Svaka mu čast, ali ne znam šta su pevali”.
Onaj pored prozora mu ekspresno odgovori:
„Tri poljupca hoću ja….”.
Milorad Bjelogrlić
