Александер Зверев четвртфинале, Данил Медведев полуфинале, Алекс де Минор финале. Нимало лагано. Сва тројица тренутно међу првих девет тенисера на свету. То је био пут Новака Ђоковића до 102. АТП трофеја у каријери и тријумфа на турниру у Пекингу.
Шта рећи?
Није лоше за „пропалог” тенисера како га назва један човек који се у јавности представља као новинар. Новак Ђоковић је на турниру у Пекингу први пут учествовао пре тачно 17 лета, далеке 2009. године. Играо је седам пута на овом турниру и исто толико пута подизао победнички пехар. Маестрално. Боље не може. Ноле је на терен излазио 34 пута и још није осетио горчину пораза. Резултат вредан дивљења. У финалима је два пута победио Рафаела Надала, а по једном Марина Чилића, Давида Ферера, Жоа Вилфреда Цонгу, Томаша Бердиха и Алекса Де Минора.
Народу су увек најдражи они који жуде за немогућим. Таквог играча, такву светску појаву Србија још није имала. Новак Ђоковић није случајно громадни, вансеријски тенисер. Материјалне проблеме је већ одавно решио, али његово срце, жеља за победом и новим рекордима су неуништиви. Непрестано их регенерише. Јединствен и непоновљив.
Неке се врлине уче и скупљају кроз живот, а неке не могу никако да се науче. Једноставно дао бог. То је одлика која разликује вансеријског мајстора од „обичних” играча. По некаквим „светским стандардима” Ноле је по месту рођења предодређен за „аутсајдера”, али он не мари за ту чињеницу. Ђоковић је најбољи пример да неки момак из сиротињске породице и мале државе играјући врхунски тенис може да освоји све што је као дете сањао. За њега су све залихе суперлатива већ одавно истрошене.
Без обзира на још један блистав резултат у домаћој јавности има још оних који на сваки начин желе да „понизе” Новака Ђоковића. То што га омаложавају је питање за социологе и психологе. Наравно, то није изостало ни овај пут. За њих је врхунац радости када Ноле изгуби и тада ликују. Новакови успеси их чине нервозним. Ако своје величине не могу да поднесу или их се плаше, онда то говори само о њима, а не о Нолету.
На крају још нешто. Синоћ када сам се враћао кући у аутобусу сам „прислушкивао” разговор два средовечна мушкарца који су седели испред мене. Онај што је седео лево уз прозор запита другара:
„Јеси чуо шта су певали у Нолетовој свлачионици после тријумфа у Кини?”
Овај десни му одговори:
„Чуо сам да је победио и Зверева и Медведева. Свака му част, али не знам шта су певали”.
Онај поред прозора му експресно одговори:
„Три пољупца хоћу ја….”.
Милорад Бјелогрлић
