Србија је катастрофално играла у три прве утакмице Лиге нација. Три утакмице, три „кромпирића”. То је учинак Србије у овом такмичењу. Фудбалска јавност је дигла велику „џеву” тражећи кривца за очајан учинак „орлова”. Наравно на мети је селектор Вељко Пауновић. Нису ретки ни они који траже његову оставку. Међутим, он је апсолутно најмањи проблем. То је дубоко укорењена болест и требаће много, много времена да се изађе из чини се никада веће кризе.

Наравно, највећи кривци за ужасно стање у српском фудбалу седе на Теразијама 35 у просторијама ФСС. Њихово незнаје, неспособност и себичност осудили су фудбал на пропаст. Врх савеза већ годинама не предузима апсолутно ништа да би се рашчисто хаос. Не желе да одступе, а фудбал пропада ли пропада. И ове године избори се већ више пута одлажу. Сада се најављују за половину новембра, а да ли ће бити и тада одржани показаће време. Судбина и фудбалских избора као многих других ствари у земљи Србији искључиво зависе од оних најважнијих избора који ће бити оржани 25. октобра.  

Заиста, зачуђује да је легендарни Драган Џајић, без сумње заслужено идол многих генерација пристао да буде у овако бедној позицију. Многи га сажаљевају, а то је грозан осећај када човек у деветој деценији живота дође у ту ситуацију. Председник савеза се већ дуго времена не меша у свој посао, а богами га нико ништа и не пита. Исто се понаша и његова „десна рука”, годину дана млађи Ненад Бјековић. Све је кренуло још од доласка фудбалског безначајника Славише Кокезе, човека који апсолутно нема благе везе са фудбалом и спортом у целини.

„Генијалац” Славиша Кокеза је два пута узастопно скоро акламацијом изабран за првог човека српског фудбала. Пред његовом фудбалском „генијалошчу” је морао да абдицира „анонимни” централни бек Манчестер јунајтеда и некада најбољи одбрамбени фудбалер планете Земље Немања Видић. Тај „геније” и „успешни привредник” Славиша Кокеза је сменио и селектора Славољуба Муслина када је на супериоран начин изборио пласман на Светско првенство. Могуће само у држави Србији.

Потписник ових редова већ више од четири деценије пише о спорту и фудбалу. Писао сам још у време када су у Првој лиги играли Хајдук, Динамо, Жељезничар, Вардар, Олимпија, Вележ…. Одлично знам да је политика увек била присутна у спорту. Ко каже да није лаже, али исто тако никада, али баш никада политика није била ни близу толико „упетљана” у спорт.

То се посебно односи на последњу деценију, где је у српском фудбалу апсолутно немогуће доћи на било коју функцију ако ниси члан или у најмању руку симпатизер владајуће странке. Сви председници регионалних фудбалских савеза су у блиској вези са СНС. Све су то нечији синови, кумови, „буразери”, „ортаци”, локални моћници…. По том принципу је стигао и фудбалски анонимус Славиша Кокеза.

Дуг је списак погрешних потеза и одлука ФСС последњих година. Домаће првенство је до зла бога лоше и неинтересантно, а носиоци игре су углавном страни фудбалери. Зар домаћим клубовима заиста требају „половни” странци да би се наредне године лакше продали и напунили „бисаге” некаквим менаџерима. Зар се општи интерес српског фудбала може подредити интересима људи који уништавају овај спорт.

Зато нам трибине зврје празне. Тужно изгледа Звездин стадион када игра национални тим. Постоји чак могућност да добијеш и батине ако скандираш нешта што се не допада „вођама” навијача. Какав нам је фудбал најбоље потврђује чињеница да није радак случај да се на седам првенствених или како им „тепају” суперлигашких утакмица на трибинама окупи „чак” 15.000 сведока. Кога интересује лига где се првак зна већ у септембру. Међутим, то мало кога у савезу занима.

Када се и појави неки талентовани фудбалер одмах оде у иностранство. При томе се о њима пишу епови иако су тек на почетку каријере. Најбољи пример је млађани Максимовић за којег се говорило и писало да је „нови Меси”, а од када је отишао у Лајпциг „закуцан” је за клупу. Није он једини. Наравно да се и ти епитети не пишу случајно већ најчешће на наговор челника клубова како би по завршетку првенства за што већу цену „продали” неко дете.

Носиоци игре су углавном страни фудбалери и наша деца добијају шансу на кашичицу. У последње време странцима се дају и српски пасоши за „петнаест минута” чиме се још више узима простор за игру домаћим играчима. Сада је далеко лакше добити фудбалски пасош Србије него батине у некој провинцијској кафани да добром музиком. Изузев баш, баш ретких колега о том новом проблему српског фудбала нико и не пише. Страшно.

Да се све ради на штету домаћег фудбала најбоље потврђује и чињеница да је до пре три месеца и међу „клинцима” било превише странаца. Било их је и четири, пет, а сада је тај број ограничен на два. Безобразлук. Далеко од тога да сам некакав „расиста”, али нико на свету ме не може убедити да српска деца нису талентована за фудбал и спорт генерално.  

 Може ли неко извући тепих испод тих фудбалских чиновника који су недодирљиви иако нам је фудбал дотакао дно. Нико им ништа не може, без обзира на чињеницу да су погубили „толике важних утакмице” и већ дуго се бахате према фудбалској јавности Србије. Дајте молим вас. Одговоре на сва ова питања треба да дају челници ФСС, а не један једини човек Вељко Пауновић.  

Милорад Бјелогрлић