У Галерији САНУ у Београдуу току је представљање Геопарка Националног парка „Ђердап“ из Доњег Милановца. Сликаће се, позирати менеџмент и скупо плаћени чланови Надзорног одбора и други другови о којима бих волео да пишем афирмативно јер сам из Доњег Милановца, и на неки начин сведок сам њиховог конституисања и развоја. Ако можемо уопште говорити о неком развоју.

Њихова главна делатност била је експлоатација, чак понекад врло интензивна, дрвне масе и огревног дрвета, сировина за продају. Сетимо се само деведесетих и функционисање под патронатом Јул-а. Тада је, у време бомбардовања било чак и усељење, односно куповина стана-куће за једног директора. Куповало се и за друге кадрове, делили су се станови на тацни. Један директор је и кућу саградио на простору прве заштитне зоне где је то строго забрањено. Подигли су пословну зграду, претходно одузевши библиотеку, КОЦ-у, КУД-у у центру парка, све је могло тада, а и сада. У међувремену, јесу уредили неке видиковце Плоче и Ковилово, али све је то премало.

Њихова небрига, индеферентан став приликом сече топола покрај саме зграде у парку били су више него видљиви. И најболније, никаква реакција, незаинтересованост на пројектна решења Трајне санације обалоутврде – кеја. Свакога дана са терасе, ко са позоришне галерије посматрају како ниче један огроман зид, „зид плача“, високи кеј који онемогућава поглед на Дунав. То је до њих, а они ћуте. Политика незамерања и личних интереса није за рекламу и самохвалисање.

Синиша Стојчић