U Galeriji SANU u Beograduu toku je predstavljanje Geoparka Nacionalnog parka „Đerdap“ iz Donjeg Milanovca. Slikaće se, pozirati menedžment i skupo plaćeni članovi Nadzornog odbora i drugi drugovi o kojima bih voleo da pišem afirmativno jer sam iz Donjeg Milanovca, i na neki način svedok sam njihovog konstituisanja i razvoja. Ako možemo uopšte govoriti o nekom razvoju.
Njihova glavna delatnost bila je eksploatacija, čak ponekad vrlo intenzivna, drvne mase i ogrevnog drveta, sirovina za prodaju. Setimo se samo devedesetih i funkcionisanje pod patronatom Jul-a. Tada je, u vreme bombardovanja bilo čak i useljenje, odnosno kupovina stana-kuće za jednog direktora. Kupovalo se i za druge kadrove, delili su se stanovi na tacni. Jedan direktor je i kuću sagradio na prostoru prve zaštitne zone gde je to strogo zabranjeno. Podigli su poslovnu zgradu, prethodno oduzevši biblioteku, KOC-u, KUD-u u centru parka, sve je moglo tada, a i sada. U međuvremenu, jesu uredili neke vidikovce Ploče i Kovilovo, ali sve je to premalo.
Njihova nebriga, indeferentan stav prilikom seče topola pokraj same zgrade u parku bili su više nego vidljivi. I najbolnije, nikakva reakcija, nezainteresovanost na projektna rešenja Trajne sanacije obaloutvrde – keja. Svakoga dana sa terase, ko sa pozorišne galerije posmatraju kako niče jedan ogroman zid, „zid plača“, visoki kej koji onemogućava pogled na Dunav. To je do njih, a oni ćute. Politika nezameranja i ličnih interesa nije za reklamu i samohvalisanje.
Siniša Stojčić
