Прагматична еволуција а не „револуција“

Када се ради о хрватско-српским односима, по правилу, влада негативна оптерећеност прошлошћу и демагогија. И они који би објективно хтели да се односе према другој страни, неретко су оптерећени очекивањима јавности да се она усиљено критикује. Други имају исте предрасуде као и јавност у најширем смислу.

А јавности са обе стране су, да то поновим, остале у зони доминантног утицаја негативног наслеђа и на функционалним основама недефинисаних односа. Све то је погодно тло за експлоатацију високог степена међусобне етничке дистанце од стране политичара и других јавних делатника.

Тиме се, између осталог, више пута бавио универзитетски професор Иван Римац, који спада међу оне који се са хрватске стране на коректан начин баве српско-хрватским односима али и самом Србијом. То се креће у широком опсегу, од тога да се залаже за побољшање положаја српске мањине у Хрватској, преко одмереног става према проблемима из прошлости, до аргументоване анализе геополитичког положаја Србије.

Полазећи од реченог важно је озбиљно узети у обзир његово актуелно упозорење у вези са оним што нашој земљи може да се догоди после пада Вучића са власти. Римац је према СНС режиму доследно био критичан због ауторитаризма и популизма, те је поздравио промене, али сада са дистанце рационално, неоптерећен нашим емоцијама, указује на оно шта може да нам се деси.

Како каже сама по себи смена Вучића, колико год била позитивна, не гарантује Србији демократски напредак, политичку стабилност и економски просперитет. У том контексту прави поређење са арапским земљама у којима је после тзв. „Арапског пролећа“ тј. демократских таласања која су довела до рушења аутократских режима у низу земаља, неретко наступали периоду озбиљних унутрашњих сукоба (некада оружаних а негде „тек“ опасних политичких тензија), урушавања каквих-таквих институција, економског хаоса.

У нашем случају, срећом, не постоји криза власти тј. искристалисала се јасна, иако прилично необична, структура која је заменила Вучића. Но, нема сумње да она нема управљачко искуство, идеолошку искристалисаност, организациону хомогеност. У таквим околностима – на темељу заноса оних који преузимају власт и великог очекивања грађана који су то подржали – врло реалне су грешке које могу да нас уведу у још веће проблеме а не жељени свестрани прогрес.

У том смислу је, то не треба сматрати недобронамерним плашењем, сасвим могуће да брзо упловимо у турбулентне привредно-финансијске воде, што би се брзо претворило у озбиљну економску кризу. С друге стране народ се нада нечему сасвим другом: да рушење коруптивно-криминалног режима брзо доведе до осетног скока стандарда а не само рађања много праведнијих друштвених односа.

Разочарење до кога може да дође ако то изостане, односно почнемо да живимо горе уместо боље, може да трасира пут за обнову старог или успостављање неког новог ауторитарног модела владања. И шта бисмо онда урадили? Ништа добро. Преко трња стигли бисмо не до звезда већ до новог трња. Другим речима прошли бисмо, како то наш народ каже, као бос по трњу, који при томе као да је проклет да се стално по њему креће.

Да тако не би било, Студентска листа би морала да се држи онога што је Слободан Јовановић у својим делима упорно истицао као спасоносно реформско решење, коме су Срби, нажалост, због своје брзоплетости традиционално несклони. То је друштвенополитичка, економска, социјална и свака друга еволуција, а не револуција тј. срљање у промене по принципу „ово нећу а касније ћу мислити шта хоћу и могу“. Тако нешто једино има смисла када се ради о рушењу режима, али не и преради система. 

Важно је, насупрот томе, разрадити јасан и одржив план реформи а онда га спроводити упорно али одмерено, тако да се не руши брже него што је могуће градити. То важи за све системске области, од економије, пореског система, правосуђа, војске, полиције, просвете, здравства. Све то мора да се унапређује јер је оптерећено неефикасношћу, корупцијом, непотизмом, класичним криминалном, и још многим другим системским злима.

Међутим, и у том случају, не треба имати илузије да је преко ноћи могуће направити чудо. Покушај да се оно изведе завршио би се фатално. Стога, памет у главу, мењајмо Србију постепено набоље, користећи опробана светска искуства али их уводећи фазно, стручно и темељно, а не волунтаристички и форсирано. Шок терапије ће нас одвести у несрећу!

Надам се да нова власт, у којој доминирају доктори наука, то схвата, те ће свој дефицит политичког, административног и привредног искуства (ради се о људима који су по правилу буџетски корисници а не они који га пуне), надоместити теоријским познавањем глобалних реформских императива важних за постизање успеха.

Први корак ка њему је стављање акцента на очување постојећих радних места, односно избегавање свега што би укочило привредну активност, упоредно са обновом правне државе и са њом повезане добре системске праксе. Многи послови, од јавних улагања до станоградње, морају да буду настављени, уз хируршко елиминисање огромне корупције која је довела до тога да, примера ради, километар ауто пута у Србији кошта дупло више него у Хрватској. Код нас он је и у Војводини скуп као да га градимо преко Копаоника.

Ако се таква пракса пресече, али не прекину и корисна улагања у инфраструктуру, односно у другим сферама настави оно што је само по себи добро а одбаци лош начин реализације истог, кренућемо напред. Друга стране те медаље је и енергичан обрачун са носиоцима корупције и криминала, али на легалан начин и без ирационалног лова на вештице који би погодио и многе обичне привреднике који су били принуђени да раде у прљавом амбијенту али га нису они стварали.

Србији, по узору на земље које су успеле да се изборе са великом корупцијом (ње ће на неком нивоу увек реално бити) и системским криминалном (има земаља у којима је потпуно искорењен), требају одржива функционална решења а не демагошка игранка. Рецимо, као што је Сингапур усвојио посебне, ригорозне, законе за државне функционере и припаднике бирократије у комбинацији са високим платама за оне који доносе кључне одлуке (како би казнама и наградама били дестимулисани да краду), то би требало да уради и Србија, макар се делу грађана не допало то што ће министри и још неки званичници бити знатно боље плаћени.

Од Новог Зеланда бисмо могли да научимо да је најбољи пут за унапређење система максимално умањивање административних препрека чије постојање је повезано са корупцијом. Уместо да све кочимо, прецизирамо до ситних детаља и оптерећујемо низом непотребних дозвола, потребно је редефинисати приступ да је у многим сферама дозвољено све што није директно забрањено. Што је мање разних дозвола, мањи је и простор за злоупотребе оних који их дају.

Србија је, да завршим ову причу, уморна не само од политичког већ и од административног ауторитаризма. И не треба у циљу борбе против системске корупције и криминала њега додатно (са револуционарним мотивима) јачати, јер то је доливање уља на ватру, већ је напротив нужно еволутивно га умањивати. То је сврсисходан приступ на поменутим и свим другим пољима.

Нама треба класични англосаксонски државотворни прагматизам а не ирационални левантински набој (и ништа мање словесни занос, а ми смо иначе комбинација и једног и другог) који је и довео до, по последицама углавном трагичног без обзира на добре намере, поменутог „Арапског пролећа“!

Драгомир Анђелковић