Кукњава Вучића и екипе никако да престане. Они никако да схвате шта се догодило и да су заувек почишћени са политичке сцене Србије. Наставили су да прозивају победнике на изборима како не знају ништа, како нису довољно компетентни и кредибилни, за разлику од њих који су уз сву моћ коју су поседовали и знање за које тврде да имају, прегажени на изборима, тако да би било најбоље да се вечно покрију ушима. Поготово ако је то дошло од оних за које тврде да не знају и не вреде ништа.
Слична кукњава долази од некадашњег самозваног вође српске опозиције и како је себе волео да представља председника највеће опозиционе странке који, такође, уз сво своје стално наглашено политичко искуство, не разуме шта се догодило. Још мање капира шта значи оних 0,28, који је заједно са још једном парламентарном странком, плус увек довољно одбојним Јешићем освојио. Очигледно не умеју да читају бројке. Не разумеју њихов садржај. Машински мозак то не капира. Прича да су све то што данас појединци са студентске листе и они који их подржавају траже, они већ одавно апсолвирали и износили у јавности, најбољи је доказ одсуства било какве реалности и сопствене одговорности. Ако је већ себи дозволио да му Мариника попије мозак, морао би једном за свагда да схвати да други нису пристали да попију ту причу, још мање на такав исход. И нек увек, кад имају времена, погледају у оних 0,28 и покушају да разумеју јединствену поруку народа који их је на прави начин ставио тамо где објективно припадају.
Небитни у сваком смислу, сваког дана покушавају да уносе различите сумње у намере и могућности Студентског покрета, покушавајући да изазову одређену врсту панике код народа који им је већ дао огромну и безрезервну подршку. Као да не прихватају чињеницу да их је студентски цунами заувек збрисао без иједне жртве или срушеног објекта. Тај јединствени цунами је извршио неопходно проветравање Србије стварајући могућност за нови почетак и пре свега будући темељ који ће моћи да гарантује опстанак народу и држави.Зато са нестрпљењм чекамо формирање Скупштине којој је неопходно вратити улогу и овлашћења, као и владе пред којом ће се наћи мноштво проблема који захтевају брзо и ефикасно решавање. Почев од оних који делују нерешиво, па надаље. Ако буде било видљиве правде коју овај напаћени, уништени и опљачкани народ жели да види онда за будућност не морамо бити забринути.
У јеку новонасталих промена, величанствене и убедљиве победе Студентске листе, заувек је отишла новинарка Јадранка Јакшић. Тихо, како је и живела, радећи изванредне интервјуе на Гласу јавности, где објективно ни интелектуално, ни карактерно, никада није припадала. Али то јој није сметало да баш ту, попут заробљене принцезе, у окамењеном и окорелом производу Раје Родића, покаже и докаже висок ниво професионалности и одговорности према сваком госту са којим је разговарала. Успешно је водила многе трибине, успевајући да у правом тренутку и на најбољи начин отвори бројна питања која тиште ово друштво. Имао сам среће да с њом разговарам и јавно и приватно. Нажалост, испоставило се, да је последњи разговор који је направила и објавила био управо са мном. Свима који смо имали прилике да је упознамо, недостајаће њена благост и виспреност једне истинске Херцеговке, која је и у најтежим тренуцима зрачила оптимизмом. Није јој се дало да ужива у тек освојеној слободи за коју би свакако имала шта да каже. Најдубље саучешће њеној породици и пријатељима. Вечни спокој њеној души.
Срђан Шкоро
