Данас сам на порталу Балкан траффиц прочитао текст под називом „Аларм за безбедност деце: Неисправна сигнализација у више од 700 школских зона Србије“. Пошто су подаци у тексту поражавајући, решио сам да дам свој коментар полазећи од чињенице да се уређеност и величина једне заједнице огледа у њеном односу према најслабијима, а деца су свакако најслабији и најрањивији чланови друштва.

Замислимо дечака од осам година који сваког јутра креће у школу са ранцем на леђима.

Од куће до школе има осамсто метара и три раскрснице. На том путу нема тротоар целом дужином улице, пешачки прелаз је избледео, а непосредно испред школе возила су паркирана тако да умањују прегледност. Када прелази улицу, дете не процењује брзину и удаљеност возила као одрастао човек. Оно верује да га возач види и да ће стати. Сваког дана тај дечак „безбедно“ стигне до школе, али његова безбедност не зависи од добро уређеног простора већ од среће и пажње других учесника у саобраћају. Нажалост, у многим срединама широм Србије управо тако изгледа пут до школе за десетине хиљада деце.

Са друге стране да замислимо и возача, трговачког путника, који је први пут у неком граду. Не зна где се налазе школе, вртићи, паркови, тржни ценри, итд. Добро постављена сигнализација служи да усмери, упозори и обавести возача о присуству деце на улици, како би он био пажљивији и како би прилагодио брзину. Сигнализација је управо та која усмерава и штити, како децу, тако и возаче моторних возила. Али проблем настаје кад сигнализација не постоји или када је неисправна и лоше постављена. То учеснике у саобраћају доводи у заблуду, а заблуда до настанка саобраћајне незгоде.

Зона школе је део пута или улице која се налази у непосредној близини школе и као таква обележена је одговарајућом саобраћајном сигнализацијом, тако нам каже закон.

Њена основна сврха је да омогући безбедно кретање деце, због чега се у њој примењују посебне мере смиривања саобраћаја, саобраћајна сигнализација, опрема и инфраструктурна решења прилагођена најмлађим учесницима у саобраћају.

У тексту се наводи следеће: „Саобраћајна полиција извршила је контролу стања саобраћајне сигнализације и опреме у близини образовних установа широм Србије. Од готово 1.300 контролисаних локација, на више од 700 утврђене су неисправности… У претходних пет година, у саобраћајним незгодама у зонама школа једно дете је изгубило живот, док је 21 дете тешко повређено…“

Ако је дете заиста у центру наше саобраћајне политике, онда то мора бити видљиво на улици, зони школе, на тротоару, на пешачком прелазу и у сваком саобраћајном решењу које доносимо. Али безбедност деце више није међу приоритетима који се јасно препознају у нашој саобраћајној политици. И не само деце, већ и безбедност трудница, особа са инвалидитетом, бициклиста, мајки са малом децом и старијих лица. Заправо све оно што је рањиво, слабо и што се спорије креће је избачено из саобраћајних решења која спроводимо.

Сада се намеће питање ко је одговоран за овакво стање саобраћајне сигнализације у зонама школа и да ли ће неко одговарати? Закон нам каже да је одговорност на управљачу пута. А искуство нам показује да се одговорност у оваквим случајевима ретко доводи у питање.

У темељу савременог приступа безбедности саобраћаја налази се подела одговорности за настанак незгоде на све чиниоце система, доносиоце одлука, планере, пројектанте, извођаће радова, управљаче пута, инжењере, произвођаче возила, саобраћајну полицију, правосудни систем, провериваче безбедности, и др. Међутим, наши креатори саобраћајне политике не прихватају и не примењују савремен приступ безбедности саобраћаја, већ свој рад базирају на традиционалном приступу који је одавно напуштен и који се базира само на правно-кривичној одговорност учесника незгоде.

У просеку, годишње, живот изгуби око дванаесторо и буде повређено око 1.360 деце!

Просечно, у зонама школа се догоди 308 саобраћајних незгода годишње, од којих 48 са учешћем деце основношколског узраста (7-14 година). Другим речима, скоро сваки дан се у зони школе догоди по једна саобраћајна незгода, а сваког осмог дана у саобраћајној незгоди у зони школе је учествовало дете основношколског узраста!

Ови подаци нам указују да безбедност деце у саобраћају није само питање поштовања правила саобраћаја од стране возача и пешака, већ и питање техничког регулисања саобраћаја, саобраћајног планирања, сигнализације, опреме и инфраструктуре.

Креатори наше саобраћајне политике приликом саобраћајног планирања избегавају да уваже да је улица основни архитектонски простор града и да није намењена само за кретање моторних возила. Дакле, није довољно само простор обележити адекватном саобраћајном сигнализацијом и опремом већ и применити хумани инжењеринг и концепт одрживе урбане мобилности. А то још увек није прихваћено у нашим политичким и стручним круговима. Зато су нам и резултати поражавајући.

Наиме, хумани инжењеринг представља, скуп саобраћајних, урбанистичких, грађевинских, архитектонских и других мера са циљем формирања јединственог, безбедног, амбијентално прихватљивог и подједнако доступног простора за рањиве учеснике у саобраћају. На тај начин им се обезбеђује адекватна инфраструктура и подршка, како би сви корисници јавног простора имали подједнако право и могућност за учествовање у саобраћају.

Управо зато зоне школа, зоне 30 и зоне успореног саобраћаја, кроз дизајн треба да изгледају визуелно другачије од других делова града, како би возачима сигнализирали да улазе у зоне посебне намене које су намењене рањивим учеснцима у саобраћају.

Али како уопште да говоримо о хуманом инжењерингу и савременом приступу безбедности саобраћаја кад више нисмо у стању саобраћајну сигнализацију да поставимо и одржавамо? Како то да у држави која је економски тигар имамо преко 700 зона школа са неисправном сигнализацијом?

Поред наведених ствари неопходно је да за сваку школу у Србији имамо израђену анализу безбедних рута до школе. Потребно је идентификовати критичне тачке, недостајуће тротоаре, небезбедне пешачке прелазе, лоше осветљење, места непрописног паркирања, као и друге инфраструктурне недостатке. Такви подаци морају постати основа за планирање инвестиција локалних самоуправа у области безбедности саобраћаја.

Недавно смо имали трагичну саобраћајну незгоду у Краљеву у којој је живот изгубила петогодишња девојчица, док је њена сестра од годину и по дана задобила тешке повреде, и то на тротоару, месту које би требало да представља сигуран простор за пешаке. Ова трагедија нас подсећа колико су деца рањива у саобраћају и колика је одговорност друштва да им обезбеди безбедно окружење за кретање. Ниједан родитељ не би требало да размишља о томе да ли ће његово дете безбедно стићи до школе, паркића или продавнице.

Управо зато безбедност школских зона и безбедних рута до школе није само техничко питање саобраћајне струке, већ питање квалитета живота и друштвене одговорности.

Друштво које не може да обезбеди безбедан пут до школе тешко може да говори о својој будућности.

Игор Велић, мастер инж. саобраћаја

Референце

1 Балкан траффиц, Аларм за безбедност деце: Неисправна сигнализација у више од 700 школских зона Србије, текст је доступан хттпс://балкантраффиц.цом/2026/09/25/неисправна- сигнализација-сколске-зоне-србија/ (25.9.2026.)

2 Прегдледни извештај, Анализа страдања деце (0-14) у периоду 2018–2022. године на територији Републике Србије, Агенција за безбедност саобраћаја Р. Србије, мај 2023.

3 Прегледни извештај, Безбедност саобраћаја у зонама школа (2019–2021), Агенција за безбедност саобраћаја Р. Србије, новембар 2022.