Da je Borat sleteo u Srbiju i uključio televizor u udarnom terminu, pomislio bi da je zakasnio na rat. Ili na pobedu. Ili na obe stvari istovremeno. Zavisi od kanala. Na jednom bi mu objasnili da je država pod stalnim napadom. Ne bi mu rekli tačno od koga, ali bi insistirali da je napad ozbiljan, koordinisan i da „nije slučajan“. Na drugom bi saznao da je vlast izgubila legitimitet još juče. Na trećem da je sve to nebitno jer je najvažnije pitanje — ko je kome šta rekao na društvenim mrežama.

Borat bi primetio da se najvažnije vesti kod nas pojavljuju u formi saopštenja, ali se tretiraju kao otkrića. Da se „analiza“ svodi na čitanje onoga što je već napisano, uz zabrinuti izraz lica. Da se pitanja postavljaju tako da ne ometaju odgovor. U studijima bi gledao iste sagovornike kako tumače „trenutak“. Svaki trenutak. Uvek hitno, uvek sudbonosno. Nikad razjašnjeno. Jer razjašnjenje zahteva vreme, a vreme kod nas nije u interesu.

Kad bi pitao gde su činjenice, rekli bi mu da su „u proceduri“. Kad bi pitao za kontekst, dobio bi monolog. Kad bi pitao za odgovornost, promenili bi temu. To nije manipulacija — to je format. Borat bi shvatio da kod nas mediji ne lažu direktno. Oni selektuju realnost. Ne kažu
da se nešto nije desilo — samo puste da prođe bez kamere. A ono što dobije kameru, dobije i značenje, bez obzira na sadržaj.

Najnovija politička dešavanja bi mu bila posebno zanimljiva: uvek dramatična, nikad završena. Svaka afera traje tačno dok traje pažnja. Svaka kriza se proglašava istorijskom, pa zaboravlja bez epiloga. Kod nas se događaji ne razrešavaju — oni se zamenjuju. Posebno bi ga fascinirala rečenica: „Građani treba da znaju.“ Jer bi shvatio da je to kod nas signal da građani neće saznati. Barem ne ono bitno. Ono bitno se odlaže, razvodnjava, relativizuje, dok ne izgubi oštrinu.

U Americi je Borat koristio medije kao alat da izvuče istinu iz ljudi. U Srbiji bi shvatio da su mediji već deo istine — one verzije koja je dozvoljena za emitovanje. I tu bi prestao da se smeje. Jer satira pretpostavlja da postoji razlika između apsurda i realnosti. A kad se te dve stvari preklapaju u udarnom terminu, humor više nema gde da stane.

Ostaje samo tišina između dva „vanredna obraćanja“.

dr Svetlana Cvijanović