Да је Борат слетео у Србију и укључио телевизор у ударном термину, помислио би да је закаснио на рат. Или на победу. Или на обе ствари истовремено. Зависи од канала. На једном би му објаснили да је држава под сталним нападом. Не би му рекли тачно од кога, али би инсистирали да је напад озбиљан, координисан и да „није случајан“. На другом би сазнао да је власт изгубила легитимитет још јуче. На трећем да је све то небитно јер је најважније питање — ко је коме шта рекао на друштвеним мрежама.
Борат би приметио да се најважније вести код нас појављују у форми саопштења, али се третирају као открића. Да се „анализа“ своди на читање онога што је већ написано, уз забринути израз лица. Да се питања постављају тако да не ометају одговор. У студијима би гледао исте саговорнике како тумаче „тренутак“. Сваки тренутак. Увек хитно, увек судбоносно. Никад разјашњено. Јер разјашњење захтева време, а време код нас није у интересу.
Кад би питао где су чињенице, рекли би му да су „у процедури“. Кад би питао за контекст, добио би монолог. Кад би питао за одговорност, променили би тему. То није манипулација — то је формат. Борат би схватио да код нас медији не лажу директно. Они селектују реалност. Не кажу
да се нешто није десило — само пусте да прође без камере. А оно што добије камеру, добије и значење, без обзира на садржај.
Најновија политичка дешавања би му била посебно занимљива: увек драматична, никад завршена. Свака афера траје тачно док траје пажња. Свака криза се проглашава историјском, па заборавља без епилога. Код нас се догађаји не разрешавају — они се замењују. Посебно би га фасцинирала реченица: „Грађани треба да знају.“ Јер би схватио да је то код нас сигнал да грађани неће сазнати. Барем не оно битно. Оно битно се одлаже, разводњава, релативизује, док не изгуби оштрину.
У Америци је Борат користио медије као алат да извуче истину из људи. У Србији би схватио да су медији већ део истине — оне верзије која је дозвољена за емитовање. И ту би престао да се смеје. Јер сатира претпоставља да постоји разлика између апсурда и реалности. А кад се те две ствари преклапају у ударном термину, хумор више нема где да стане.
Остаје само тишина између два „ванредна обраћања“.
др Светлана Цвијановић
