Избори чланова Високог савета тужилаштва требало би да буду формалност – поштовање закона, стручности и интегритета. Фиат јуститиа руат аелум – нека се изврши правда, па макар се срушило небо. Уместо тога, последња епизода овог процеса показује колико политика може да уђе у оно што би требало да буде строго правно питање. И док грађани прате вијести, оно што је требало да буде рутина претвара се у дуготрајан правно-политички шоу.
Децембар 2025. године. Одржани су избори за чланове ВСТ из реда јавних тужилаца. Процедура је формално испоштована: конкурси расписани, кандидати оцењени, гласање спроведено. Али скоро одмах, неколико тужилаца подноси жалбе, оспоравајући регуларност избора. Жалбе су упућене председнику ВСТ Бранку Стаменковићу, који их, по мишљењу подносиоца жалби, одбацује или одлаже. То је био први сигнал да формална процедура није довољно робустна да издржи политичке и личне тензије које окружују избор овог тела.
Јануар 2026. године доноси први озбиљнији преокрет. Уставни суд усваја свих шест жалби и налаже ВСТ да понови избор на одређеним бирачким местима, међу којима су Крагујевац и Нови Сад. Образложење је јасно: решења председника ВСТ нису у складу са законом, процедуре су кршене, и избори се морају поновити. Ово је био тренутак када правна процедура интервенише да би исправила пропусте. Али управо ту почиње права драма – јер, иако Уставни суд доноси јасну одлуку, ВСТ реагује споро, селективно и не у складу са роковима.
Убрзо, тужиоци подносе нове жалбе, негодујући што се налог Уставног суда не спроводи у целини. Крајем јануара, Уставни суд одбацује те жалбе као недопуштене, указујући да ВСТ није поступио по првобитном налогу у законском року. Процедура формално траје, али ефекат је јасан: правна одлука постоји, али политичка игра и даље доминира. Они који би требало да спроводе закон користе процедуралне рупе да би одложили или манипулисали исходом.
Зашто се све ово може тумачити као политичка игра? Прво, ВСТ је место где се одлучује о каријерама тужилаца и судија. Контрола над овим телом значи контролу над целокупним тужилаштвом. Поништавање избора, одуговлачење процедура и сталне жалбе служе као инструменти политичког притиска. Друго, медији су непрестано у фокусу, претварајући сваки правни детаљ у јавну драму. Грађани виде процедуру, али губе поверење у независност тужилаштва јер оно што би требало да буде неутрално, делује под утицајем моћи.
Трећи елемент политичке игре лежи у перцепцији. Када председник ВСТ није „по вољи“ одређених политичких центара моћи, било каква његова одлука постаје предмет жалби, оспоравања и медијске критике. Чак и кад је одлука правно исправна, политички интереси могу је учинити спорном. Резултат је да правосудни систем постаје арена у којој се игра моћ, а не место где закон и процедура доминирају.
И док правне процедуре формално постоје, њихова примена показује колико се политика увукла у правосуђе. Процедуралне грешке, одбијање жалби, одуговлачења и јавни притисак стварају утисак да правда и политика играју исту игру. Судије играју шах, политичари домино, а грађани чекају свој ред на потез.
Колико је важан избор чланова ВСТ? Огроман. Он не одређује само ко ће бити тужилац или судија, већ и који принципи и вредности ће доминирати у тужилаштву. Ако тело које треба да гарантује независност постане средство политичке борбе, онда поставља питање: ко заиста води правосуђе – закон или моћ?
У земљи где правда и политика играју исту партију, питање остаје: може ли правосуђе икада бити потпуно независно док су политички интереси толико снажно присутни? Фиат јуститиа руат цаелум – можда је једини начин да се правда заиста спроведе, чак и када сила моћи виси над таблом правосуђа. И док судије, политичари и тужиоци играју своје потезе, обични посматрачи могу само да се надају да ће следећи потез ипак бити у име закона, а не моћи.
др Светлана Цвијановић
