Izbori članova Visokog saveta tužilaštva trebalo bi da budu formalnost – poštovanje zakona, stručnosti i integriteta. Fiat justitia ruat aelum – neka se izvrši pravda, pa makar se srušilo nebo. Umesto toga, poslednja epizoda ovog procesa pokazuje koliko politika može da uđe u ono što bi trebalo da bude strogo pravno pitanje. I dok građani prate vijesti, ono što je trebalo da bude rutina pretvara se u dugotrajan pravno-politički šou.
Decembar 2025. godine. Održani su izbori za članove VST iz reda javnih tužilaca. Procedura je formalno ispoštovana: konkursi raspisani, kandidati ocenjeni, glasanje sprovedeno. Ali skoro odmah, nekoliko tužilaca podnosi žalbe, osporavajući regularnost izbora. Žalbe su upućene predsedniku VST Branku Stamenkoviću, koji ih, po mišljenju podnosioca žalbi, odbacuje ili odlaže. To je bio prvi signal da formalna procedura nije dovoljno robustna da izdrži političke i lične tenzije koje okružuju izbor ovog tela.
Januar 2026. godine donosi prvi ozbiljniji preokret. Ustavni sud usvaja svih šest žalbi i nalaže VST da ponovi izbor na određenim biračkim mestima, među kojima su Kragujevac i Novi Sad. Obrazloženje je jasno: rešenja predsednika VST nisu u skladu sa zakonom, procedure su kršene, i izbori se moraju ponoviti. Ovo je bio trenutak kada pravna procedura interveniše da bi ispravila propuste. Ali upravo tu počinje prava drama – jer, iako Ustavni sud donosi jasnu odluku, VST reaguje sporo, selektivno i ne u skladu sa rokovima.
Ubrzo, tužioci podnose nove žalbe, negodujući što se nalog Ustavnog suda ne sprovodi u celini. Krajem januara, Ustavni sud odbacuje te žalbe kao nedopuštene, ukazujući da VST nije postupio po prvobitnom nalogu u zakonskom roku. Procedura formalno traje, ali efekat je jasan: pravna odluka postoji, ali politička igra i dalje dominira. Oni koji bi trebalo da sprovode zakon koriste proceduralne rupe da bi odložili ili manipulisali ishodom.
Zašto se sve ovo može tumačiti kao politička igra? Prvo, VST je mesto gde se odlučuje o karijerama tužilaca i sudija. Kontrola nad ovim telom znači kontrolu nad celokupnim tužilaštvom. Poništavanje izbora, odugovlačenje procedura i stalne žalbe služe kao instrumenti političkog pritiska. Drugo, mediji su neprestano u fokusu, pretvarajući svaki pravni detalj u javnu dramu. Građani vide proceduru, ali gube poverenje u nezavisnost tužilaštva jer ono što bi trebalo da bude neutralno, deluje pod uticajem moći.
Treći element političke igre leži u percepciji. Kada predsednik VST nije „po volji“ određenih političkih centara moći, bilo kakva njegova odluka postaje predmet žalbi, osporavanja i medijske kritike. Čak i kad je odluka pravno ispravna, politički interesi mogu je učiniti spornom. Rezultat je da pravosudni sistem postaje arena u kojoj se igra moć, a ne mesto gde zakon i procedura dominiraju.
I dok pravne procedure formalno postoje, njihova primena pokazuje koliko se politika uvukla u pravosuđe. Proceduralne greške, odbijanje žalbi, odugovlačenja i javni pritisak stvaraju utisak da pravda i politika igraju istu igru. Sudije igraju šah, političari domino, a građani čekaju svoj red na potez.
Koliko je važan izbor članova VST? Ogroman. On ne određuje samo ko će biti tužilac ili sudija, već i koji principi i vrednosti će dominirati u tužilaštvu. Ako telo koje treba da garantuje nezavisnost postane sredstvo političke borbe, onda postavlja pitanje: ko zaista vodi pravosuđe – zakon ili moć?
U zemlji gde pravda i politika igraju istu partiju, pitanje ostaje: može li pravosuđe ikada biti potpuno nezavisno dok su politički interesi toliko snažno prisutni? Fiat justitia ruat caelum – možda je jedini način da se pravda zaista sprovede, čak i kada sila moći visi nad tablom pravosuđa. I dok sudije, političari i tužioci igraju svoje poteze, obični posmatrači mogu samo da se nadaju da će sledeći potez ipak biti u ime zakona, a ne moći.
dr Svetlana Cvijanović
