Не знам да ли ћу овим текстом успети да довољно приближим свој став, јер нисам теоретичар, политиколог и социолог, него саобраћајни инжењер. У својим предходним текстовима „Улица између човека и капитализма” (доступно хттпс://безцензуре.рс/улица-измедју-цовека-и-капитализма/), “Улица као симбол друштвене неправде” (доступно хттпс://безцензуре.рс/кроцио-сам-на-улицу-и-срео-сам-неправду/), “О протестима и блокада који су допринели саобраћајној револуцији” (доступно хттпс://сигурнестазе.цом/блог.пхп?блог=о-протестима-и-блокадама-који-су-допринели-саобрацајној-револуцији) и “Бицикл као отпор инвеститорском урбанизму” (доступно хттпс://безцензуре.рс/видео-бицикл-као-отпор-инвеститорском-урбанизму/), трудио сам се да улицу осветлим кроз призму саобраћаја и урбанизма, указујући на штетан утицај крупног капитала који разара њену хуману димензију. Овај текст наставља ту причу, фокусирајући се на улицу као простор отпора.
ОДБИЈАНЈЕ ЛЕВИЈАТАНА
Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може.
Петар ИИ Петровић Његош
Улица није само асфалт, бетонски траг цивилизације који нас води од тачке А до тачке Б. Улица је живи организам и огледало друштвених односа. Поред тога она је симбол, бојно поље, простор у којем се огледа суштинска неправда нашег друштва. Тренутно је улица у Србији простор на коме се сударају воље и разни облици политичке моћи. Постала је место где се ломљена телеса радничке класе и обесправљених грађана претварају у барикаде против коруптивне капиталистичке елите која влада Србијом.
Једном речју, како је рекао историчар и социолог Луис Мамфорд, парафразирам „улица је сцена на којој се одвија драма људског живота“. Ту драму данас живимо.
Док студентски протести већ четири месеца одјекују широм Србије – улице постају арене друштвене и политичке борбе, простор где се руши мит о праведности неолибералног поретка. Ово није само прича о Србији 2025. године; ово је универзални наратив о улици као месту где се рађа нова друштвена свест, где се маргинализовани уздижу против оних који су им одузели достојанство.
Улица је жива, дивља, неукротива – последње уточиште оних који одбијају да буду прогутани од Левијатана, тог чудовишта које Фреди Перлман у ремек делу „Против Левијатана, против његове приче“, описује као силу која гута заједнице, слободу и саму људскост.
Управо ту, на улици, видимо како се рађа нова друштвена снага, како се студенти, радничка класа и сви понижени, увређени, изманипулисани и искоришћени, организују против Левијатана – тог монструозног савеза државе и капитала који гази све испред себе.
Социолог Зигмунт Бауман у делу „Лиqуид Модернитy“ описује како савремени капитализам ствара “одбачене људе” – оне који не могу да се уклопе у трку за профитом. Ови одбачени, према Бауману, нису само сиромашни, већ и они чија егзистенција не служи тржишту. Данас се сви “одбачени” налазе на улицама широм Србије.
Студентски протести, започети због корупције и погибије петнаесторо људи у Новом Саду, прерасли су у побуну против елите која је Србију претворила у колонију глобалног капитала.
ЛЕВИЈАТАН СЕ НЕ РЕФОРМИШЕ – ОН СЕ РУШИ
И нађе у храму оне што продају говеда и овце и голубове, и мјењаче новца гдје сједе. И начинивши бич од узица, изагна све из храма, и овце и говеда; а мјењачима просу новац и столове испретура.
(Јн 2, 14-15)
Карл Маркс је у Комунистичком манифесту јасно рекао: „Историја свих досадашњих друштава јесте историја класних борби.“ Улица је била и остала поприште те борбе. Док политичка “елита” у Србији седи у у својим стакленим вилама, уживајући у плодовима туђег рада, улица постаје простор где радници, студенти, незапослени и маргинализовани подижу глас. Али Маркс није био једини који је разумео снагу улице. Жак Рансијер, савремени француски филозоф, у свом делу „Несагласност“ говори о политици као прекидању устаљеног поретка, о тренутку када они обесправљени, невидљиви – преузму јавни простор и проговоре. У Србији данас, студенти на улици нису само млади који траже боље услове за студирање; они су снага која руши лажи коруптивног система.
Улица није пасиван простор. Она је активни актер у друштвеној револуцији. Филозоф Мишел Фуко, у својим анализама моћи, подсећа нас да се власт не налази само у институцијама, већ и у свакодневним односима. Капиталистичка елита не влада само преко закона и полиције; она влада преко медија, преко лажних обећања о „тржишном рају“, преко система који нас учи да је отпор узалудан. Улица постаје простор где можемо одбити ту лекцију.
На трговима широм Србије, на блокадама улица и факултета – сваки корак, сваки узвик, свака блокада је чин супротстављања тој моћи. На улици се рађа „контра моћ“, ту се ломе ланци дисциплине коју нам намеће Левијатан.
Фреди Перлман није нападао само капитализам, већ цивилизацију која га је родила. Левијатан је машина која уништава заједнице, претвара људе у зупчанике, а природу у ресурс. У делу „Против Левијатана, против његове приче“ он разоткрива лаж о напретку – причу која нас учи да је ово једини свет. Улица је доказ да није. Када студенти блокирају факултете и улице, кад марширају од града до града у Србији, када радници штрајкују – то је одбијање Левијатана.
Перлманови закључци су јасни: Левијатан није природан, већ створен за елиту. У Србији видимо то кроз продају рудних богаства, река, шума, приватизацију, корупцији итд. Отпор је могућ – заједнице могу живети изван њега. Левијатан се не реформише – он се руши. Улица може бити почетак тог рушења.
Социолог Пјер Бурдје је говорио о симболичком насиљу – о томе како елита користи културу, образовање и медије да оправда своју доминацију. У Србији 2025., то симболичко насиље је свуда: у приватизацији јавних добара, у уништавању радничких права, у бахатом понашању политичара, медијској сцени итд.
Улица је простор где се то насиље разоткрива. Студенти, професори, радници, пољопривредници – сви они који су на улици данас – нису само бесни; они су заједница. Заједница која одбија да буде пука статистика у извештајима Међународног монетарног фонда.
Перлманов анархистички дух се допуњује са Михаилом Бакуњином, који је у књизи “Државност и анархија” тврди да је свака власт – била она државна или капиталистичка – тиранија. Улица је простор где се моћ елите ломи директним деловањем, а не преговорима или изборима.
Док капиталистичка елита у Србији продаје будућност наше деце, улица постаје место где се рађа нова снага – не хијерархијска, не институционална, већ хоризонтална, заједничка. Жак Рансијер би то назвао политиком неслагања: тренутком када они „који немају део“ – студенти, радници, незапослени – преузму јавни простор и разбију илузију капиталистичке хармоније.
Мишел Фуко би додао да улица ломи дисциплину Левијатана – медије, лажна обећања, систем који нас учи да је отпор узалудан. Свака блокада је контра моћ. Док Мишел Де Серто у “Пракси свакодневног живота” пише, парафразирам: “Улица је простор слабих, где они који немају моћ могу да преживе и супротставе се.”
Пјер Бурдје је говорио о симболичком насиљу елите. У Србији је то видљиво у уништавању радничких права и претварању улица у корпоративне зоне. Али улица одбија да буде статистика. Студенти, професори, радници, пољопривредници граде заједницу која се бори. Социолог Имануел Валерштајн би рекао да капитализам није вечан – он је систем који има свој крај.
Док Левијатан пљачка Србију, док елитна машинерија претвара нашу земљу у полигон за профит, улица постаје место где се рађа нова друштвена снага. Не визија унутар Левијатана, као што реформисти сањају, већ визија изван њега, у духу Перлмановог сна о повратку заједницама које живе слободно, без чудовишта што их гута. Кључ је у промени социјално-економског модела.
Акција Ефективе, која позива на бојкот великих трговинских ланаца у Србији, део је тог отпора. Зашто хранити Левијатана куповином код оних који пљачкају наше плате и земљу?
УЛИЦА КАО КРАЈ ПРИЧЕ
Младо жито, навијај класове,
пређе рока дошла ти је жетва.
Петар ИИ Петровић Његош
Улица свуда постаје политички субјект, снага која одбија да се покори. Филозоф Ги Дебор, у делу „Друштво спектакла“, упозоравао је да капитализам претвара све у представу – политику, културу, чак и отпор. Али улица може разбити тај спектакл. Када студенти блокирају факултете и улице, то није перформанс за телевизијске камере; то је стварна борба, тренутак у којем се руши илузија да је све под контролом елите.
Перлман нас учи да Левијатан није судбина – он је избор. Улица – ослобођена од инвеститорског урбанизма, очишћена од крупног капитала – није крај Левијатана. Она је почетак нечег новог.
На крају, улица није само простор. Она је идеја. Она је доказ да радничка класа, маргинализовани, обесправљени – сви они који су проглашени невидљивим – имају моћ да промене свет. Док капиталистичка елита тоне у сопствену корупцију, док Левијатан показује своје право лице, улица остаје последња линија одбране. И прва линија напада.
У Србији 2025., студенти су то схватили. А ми? Ми морамо да им се придружимо. Под “ми” мислим на све друштвене групе. Јер, као што је рекао Антонио Грамши: „Стари свет умире, нови се рађа, а у том сумраку рађају се чудовишта.“ Улица је место где ћемо та чудовишта победити.
Видимо се 15. марта у Београду!
Игор Велић, мастер инж. саобраћаја
