Вероватно се многи од вас питају: какав је то покрет, која идеја стоји иза једне „обичне“ бициклистичке вожње, која се изнова и изнова понавља више од тридесет година? Зашто су представници власти, не само код нас већ и широм света, неретко реаговали оштрим полицијским мерама, па чак и хапшењима. И како то да је бицикл постао средство отпора према аутоиндустрији и инвеститорском урбанизму?

Критична маса: од маргинализованих бициклиста до глобалног покрета

Покрет “Критична маса” (Цритицал Масс) започео је 1992.године у Сан Франциску као одговор на маргинализацију бициклиста у урбаном саобраћају. У то време, инфраструктура је била прилагођена искључиво моторним возилима, што је угрожавало безбедност и мобилност бициклиста, пешака, деце, особа са инвалидитетом и старијих лица. 

Прва вожња под именом Цоммуте Цлот се догодила 25.09.1992. године и  окупила је око 50 учесника, с циљем да заједничком вожњом кроз град скрену пажњу на присуство бициклиста и потребу за равноправним третманом у саобраћајном систему.

Након догађаја, учесници су отишли у локалну продавницу бицикала на пројекцију документарног филма Теда Вајта “Ретурн оф тхе Сцорцхер”, о бициклистичкој култури у Холандији и Кини у поређењу са оном у Сједињеним Америчким Државама. 

Поменути филм је управо кумовао имену “Критична маса”, где је приказана пракса кинеских бициклиста који чекају да се окупи довољан број возача како би заједно, као група, безбедно прешли раскрсницу.

Ова метафора осликава суштину покрета: окупљањем довољног броја бициклиста ствара се “критична маса” која може привући пажњу и захтевати промене у урбаноми саобраћајном планирању.

Убрзо након оснивања, идеја се проширила на друге градове у Сједињеним Америчким Државама, а потом и широм света. Сваки последњи петак у месецу, бициклисти би се окупљали и заједнички возили кроз градске улице, промовишући бициклирање као одржив, здрав и ефикасан начин транспорта и превоза.

Данас је Критична маса глобални феномен, са редовним вожњама у преко триста градова широм света. Упркос различитим локалним контекстима и политикама, заједничка нит свих ових окупљања била је жеља за повећањем видљивости бициклиста, унапређењем безбедности у саобраћају и промоцијом одрживе урбане мобилности.

Политичке околности и догађаји који су покренули Критичну масу

Почетком 1990-их година, многи градови широм света суочавали су се са растућим проблемима урбанизације, укључујући загушење саобраћаја, загађење ваздуха и недостатак адекватне инфраструктуре за алтернативне видове превоза. У том контексту, бициклисти су често били маргинализовани, суочени са насиљем у саобраћају и недостатком подршке од стране локалних и државних власти.

Политичке околности тог времена, укључујући растућу свест о еколошким питањима и потребу за одрживим урбаним развојем, допринеле су ширењу покрета Критична маса на глобалном нивоу. У многим градовима, бициклисти су користили овај формат протеста како би извршили притисак на локалне и државне власти да унапреде бициклистичку инфраструктуру, побољшају безбедност у саобраћају и промовишу одрживе видове транспорта.

Критична маса, као облик грађанског активизма, показала је да заједничко деловање може довести до значајних промена у урбаним срединама, подстичући дијалог између грађана и власти и промовишући вредности солидарности, равноправности и одрживости.

Више о томе како је покренута саобраћајна револуција у Холандији прочитајте у колумни  хттпс://безцензуре.рс/како-је-поцела-саобрацајна-револуција-у-холандији-и-где-смо-ту-ми/

Критична маса од бенигног протеста до глобалне „опасности“ за аутоиндуструју, нафтне компаније и инвеститорски урбанизам

Покрет Критична маса од свог оснивања изражава јасан став против доминације аутоиндустрије и нафтних компанија у урбаним срединама. Овај отпор произилази из уверења да прекомерна употреба моторних возила и фосилних горива негативно утиче на квалитет живота, животну средину (загађење ваздуха, загађење буком, губитак зелених површина, стварање топлотних острва…), безбедност у саобраћају, деградацију урбаног простора, итд.

Покрет се залаже за смањење зависности од аутомобила и промовише алтернативне видове превоза попут бициклирања, пешачења и јавног превоза. Ова иницијатива је посебно значајна у контексту глобалних трендова који указују на потребу за транзицијом ка одрживијим видовима мобилности и планирању градова по мери човека а не машине.

С обзиром на то да нафтне компаније играју кључну улогу у снабдевању фосилним горивима, Критична маса се противи њиховом утицају на енергетску политику, као и на саобраћајно и урбанистичко планирање градова. Покрет истиче да је прелазак на обновљиве изворе енергије и смањење потрошње нафте неопходно за очување животне средине и борбу против климатских промена. Ова транзиција постаје све ургентнија, посебно у светлу глобалних дешавања која утичу на стабилност и одрживост нафтне индустрије. 

Покрет Критична маса разоткрива и небригу за јавни простор, коруптивна улагања у колосалне инфрастриктурне пројекте и потцењивање и дискриминацију рањивих учесника у саобраћају (деца, пешаци, бициклисти, особе са инвалидитетом и сл.). 

Овај покрет се, стога, с правом поистовећује са борбом против „инвеститорског урбанизма“, где се зелене површине, паркови, тргови, пешачке зоне, тротоари и бициклистике стазе жртвују ради нових паркинга, бесмислених зграда и објеката, док се јавни новац неретко улива у џепове политичких елита и њихових партнера.

Критична маса као “претња”?

Сваке последње недеље у месецу, бициклисти широм света ослобађају улице од моторног саобраћаја. На први поглед, ради се о мирном перформансу, обичној заједничкој вожњи и акцији. Ипак, оно што је суштина јесте њихов отворени отпор према саобраћајној и урбанистичкој политици, којом власт, уз логистику моћних лобија и инвеститора, градове претвара у асфалтне кланице и загушљиве гараже.

И управо зато, широм света, Критична маса наилази на политичку (а често и полицијску) репресију. Када бициклисти, пешаци и други рањиви учесници у саобраћају покушају да разбију монополски положај аутомобила—крећу хапшења, малтретирања и скандалозне оптужбе власти о „нарушавању јавног реда и мира“, етикетирања, вређања и сл.

Ако погледамо примере из иностранства (од настанка Критичне масе до данашњих дана), видећемо да су привођења и полицијске интервенције постале уобичајена мера против бициклиста. Међутим, и у Србији смо имали сличних случајева, где су органи реда демонстрирали силу и прекомерну употребу овлашћења на мирољубивим скуповима.

Према извештајима портала нова.рс, полиција је у више наврата легитимисала и застрашивала бициклисте који су се окупили током Критичне масе у Београду, правдајући своје потезе наводним „безбедносним разлозима“. Слични инциденти су објављени и на данас.рс и машина.рс, где се наводи да се полиција често позива на процедуралне „трикове“, како би окупљање прогласила нелегалним или „потенцијално насилним“. Тиме се перфидно крши право на мирно окупљање и протест, а бициклисти се гурају у исти кош с хулиганима.

Оваква полицијска пракса није случајна—она се уклапа у ширу слику политичке климе у којој је свака критика званичне политике дочекана пендреком или бар пријавом. Према извештају Данас (2021), власт у Србији годинама показује да неће толерисати никакав „удар“ у своје мегаломанске планове бетонирања, па се чак и протести против загађења или градње мини-хидроелектрана најчешће завршавају полицијском пратњом или хапшењима. 

Критична маса, својим захтевом да град мора да буде планиран по мери човека, очигледно иритира владајући апарат, који се ослања на крупни капитал, аутомобиле и бетонске квадрате као симболе напретка.

Да не буде све црно-бело, постоје примери градова где се системски ради на побољшању бициклистичке инфраструктуре. Нажалост, ти случајеви су изузетно ретки и увек условљени јаким притиском грађанских иницијатива. Власт је спремна на “дијалог“ тек када осети масовно незадовољство и критику у медијима, али неретко опет посеже за силом када примети да Критична маса прелази у политичку арену и позива на системске промене.

У појединим градовима, полиција је чак растурала вожње или експресно легитимисала сваког ко би се затекао с бициклом, уз образложење да „ометају редован саобраћај“. Парадоксално, стварни реметилачки фактор су управо аутомобили и возачи моторних возила, који се паркирају на зеленим површинама и тротоарима, који пролазе на црвено светло, возе под дејствомалкохола и психоактивних супстанци, прекорачују брзину, изазивају саобраћајне незгоде, стварају саобраћајни колапси гужве сл.

Свакако, однос између Критичне масе и политичких структура остаје динамичан, обликован тренутним друштвеним, економским и политичким факторима, као и специфичностима локалних заједница.

Суштина проблема: Ко заправо одлучује о нашим улицама?

Критична маса није тек безазлени скуп ентузијаста и љубитеља бициклирања. Она отвара кључно питање—ко доноси одлуке о томе како ће град изгледати и коме ће улице припадати? У Србији, то често раде нетранспарентне комисије у градским службама, директори јавних предузећа без ваљаних референци, и политички постављени „стручњаци“.

Ове „елите“ пројектују град за аутомобиле, игноришући потребе пешака, бициклиста, деце, особа са инвалидитетом и старијих лица. Сваки педаљ слободног тротоара претвара се у паркинг, а свако дрво које смета „урбанизму“ бива посечено. Није довољно рећи да је власт незаинтересована—она активно ради на томе да потисне Критичну масу и сличне покрете, јер они утичу на нервни центар политичке моћи: инвеститорске дилове, повезаност са нафтним и ауто лобијима, једном речју са крупним капиталом.

Политика бетона и моторизације, промовисана од стране власти и мултинационалних компанија, има последице по животну средину, здравље људи, безбедност и друштвену правду. Управо због тога се представници Критичне масе залажу за инклузивнији саобраћајни систем, одрживу урбану мобилности и хумани инжењеринг.

Идеја равноправности и солидарности у саобраћају, сагледана из угла инклузивног саобраћајног система, поставља терен за сарадњу и ствара културу бриге и поверења, која је неопходна нашем саобраћајном систему.

У свом претходном тексту Елита је против рањивих учесника у саобраћају хттпс://безцензуре.рс/видео-елита-је-против-рањивих-уцесника-у-саобрацају/ објаснио сам каква нам борба предстоји.

Улица је основни архитектонски простор града, а град је наше огледало према најслабијима.

Можемо слободно рећи да покрет Критична маса полази од задате чињенице, да се уређеност и величина једне заједнице огледа у њеном односу према најслабијима.  Када је реч о саобраћају и урбанизму деца, пешаци, особе са инвалидитетом, бициклисти, старија лица, труднице и мајке са малом децом, су свакако најслабији и најрањивији чланови друштва.

Једном речју, улица је основни архитектонски простор града, и није намењена само за кретање моторних возила, већ и за кретања осталих учесника у саобраћају.

Због тога, покрет Критична маса заговара да стручна и политичка елита прихвати концепт одрживе урбане мобилности и хуманог инжењеринга. Код нас се управо поменута “елита” бори против овог концепта, а саобраћајни систем који су креирали видимо чим изађемо на улицу.

Концепт одрживе урбане мобилности управо нуди инклузивнији приступ у обликовању саобраћајног простора, посебно за рањиве учеснике у саобраћају, имајући у виду све инфраструктурне и безбедносне проблеме са којима се сусрећу свакодневно.

Такође, инклузивни саобраћај је немогућ без примене хуманог инжењеринга. Овај вид инжењерства представља скуп саобраћајних, урбанистичких, грађевинских, архитектонских и других мера са циљем формирања јединственог, безбедног, амбијентално прихватљивог и подједнако доступног простора за све учеснике у саобраћају. На тај начин им се обезбеђује адекватна инфраструктура и подршка, како би сви корисници имали подједнако право и могућност за учествовање у саобраћају.

Критична маса и Србија

Према подацима, у Нишу постоје изграђене бициклистичке стазе у дужини мањој од 10 км, у Новом Саду преко 100 км, у Суботици око 15 км, у Београду око 100 км. Сада се поставља питање да ли је ово довољно и шта је са другим градовима у Србији у којима не постоји бициклистичка инфраструктура?

Због непостојања инфраструктуре бициклисти у Србији су принуђени да се крећу коловозом, где их возачи моторних возила третирају као врсту страног тела или ометача саобраћаја, а не као саставни део саобраћајног система.

Поражавајући податак је, да годишње, у саобраћајним незгодама, погине око педесет и бива повређено око 1.500 бициклиста!

На нивоу Р. Србије не постоји јединствени руководећи документ, који се, у смислу саобраћајне политике, свеобухватно бави принципима бициклистичког саобраћаја и свим његовим аспектима, који поставља основне претпоставке, даје смернице за његов развој и поставља конкретне циљеве. Укратко бицикл није препознат у нашим саобраћајним и транспортним политикама.

Управо збога је Дунавски центар за компетенцију у сарадњи са домаћим и страним експертима и бициклистичким удружењима израдио нацрт Националне стратегије за развој бициклирања у Р. Србији 2022-2026. Стратегија је представљена на првој Националној бициклистичкој конференцији “Будућност на два точка” у Новом Саду. Креатори саобраћајне политике у Србији су одбили да је прихвате и усвоје!

Такође, Институт за урбану мобилност је дао предлог за унапређење закона о безбедности саобраћаја на путевима и побољшање услова за бициклисте. Креатори саобраћајне политике у Србији су одбили да усвоје!

Због свега наведеног, покрет Критична маса присутан је у неколико градова у Србији, с циљем промоције бициклирања, безбедности у саобраћају и одрживе урбане мобилности. Ове иницијативе окупљају грађане различитих профила, који заједничким вожњама скрећу пажњу на потребу за унапређењем бициклистичке инфраструктуре и права бициклиста.

Најистакнутији организатори су удружења Улице за бициклисте из Београда и Новосадска бициклистичка иницијатива из Новог Сада, али свакако ту треба поменути и активисте из Сремске Митровице, Зрењанина, Бора, Смедерева, Куле, Суботице, Сомбора, Ниша итд, који такође доприносе причи овог покрета. Сваког месеца они бициклирају нашим улицама, настојећи да нам скрену пажњу на то колико су бициклисти невидљиви у већини наших градова и општина.

Притом, они не нуде само критику, већ и конкретна решења, учествују на јавним расправама, пишу предлоге, организују трибине и едукативне радионице и сл. Свака Критична маса у Србији је тематског карактера, тако да нису само бициклисти у фокусу, већ и ментално здравље, особе са инвалидитетом, родитељи, заштита животне средине, образовање, измене закона, инвеститорски урбанизам итд.

Упркос креаторима саобраћајне политике у Србији, који непрестано понављају мантру да „нисмо Холандија“, подаци и примери из света показују да одрживи градови нису привилегија богатих и развијених, већ резултат заједничког рада и притиска на елиту која доноси одлуке. 

Пут Критичне масе у Србије је, свакако, дуг, али управо упорност и истрајност активиста одржавају идеју да су наши градови много више од моторизованих коридора – они могу и морају да буду место сусрета, солидарности, заједништва, правде и еколошке равнотеже.

Бицикл остаје симбол отпора

Критична маса је много више од бициклистичког догађаја. Она је отворени протест против коруптивног система који подилази аутоиндустрији и инвеститорском урбанизму, док грађане третира као сметњу. Она је и позив на узбуну: или ћемо се изборити за хуманији и одрживији град, или ћемо допустити да власти наставе да нас гуше у саобраћајним гужвама, загађењу, урбаном хаосу и да нас убијају у саобраћајним незгодама.

Можда је највећа вредност Критичне масе то што окупља људе различитих старосних група, економског, социјалног и друштвеног статуса и политичких опредељења. У тој мноштвености лежи права снага – свако може да види своје место у граду где се улица не мери коњским снагама, већ спремношћу да се чује глас најслабијих.

Све док је полицијска репресија  одговор на мирољубиву вожњу улицама, јасно је да је систем дубоко огрезао у недемократској пракси. Због тога је важно да се препознамо у Критичној маси не само као бициклисти, већ као грађани који одбијају да буду таоци политичке елите и крупног капитала.

Управо зато се поставља питање: Да ли ћемо остати неми посматрачи док власти настављају да намећу „решења“ искључиво у корист крупног капитала, или ћемо се прикључити онима који жртвују своје време, енергију и здравље да би одбранили право на наше улице, блокове, квартове, тргове…?

Јер, ако одустанемо—одустајемо од нашег града и од будућности. А једна месечна вожња на бициклу може бити прва, али крупна, педала у промени која је Србији очајнички потребна.

У свакој вожњи Критичне масе, гласно одјекује порука: Не желимо да се јавни простор посматра као прилика за профит, већ као место сусрета и заједништва!

Игор Велић, мастер инж. саобраћаја

(Председник удружења Сигурне стазе и оснивач Института за урбану мобилност)