Гостујући у емисији Глас народа, код Милана Миленковића, један гледалац се јавио и изнео податак, да је годишњи буџет у општини Гроцка, за особе са инвалидитетом 1000 динара. Неки одборници новоформиране политичке елите су сви до једног дигли руку да се овако нешто усвоји. Дакле, годишњи буџет, за особе са инвалидитетом су две пакле цигарета.
Одборници који су ово изгласали само су закуцали последњи ексер у сандук људског достојанства.
Потресна статистика- особе са инвалидитетом нису само број
У Србији званични подаци са последњег пописа указују да је регистровано 356.404 лица са инвалидитетом, што представља око 5,5% укупног становништва.
Међутим, када се узму у обзир шире дефиниције инвалидитета – укључујући и оне који се суочавају с било каквим облицима потешкоћа у свакодневном функционисању – неки аутори и раније процене сугеришу да би тај проценат могао достићи чак 10% популације. Ова разлика указује на изазов у дефинисању инвалидитета, а не само на бројчане вредности, већ и на то како се друштво и систем носе са различитим нивоима подршке.
Још један проблем који се јавља је у томе, што их званична политика, извештаји, статистике и сл. гледају као број или проценат, укидајући им људску димензију постојања. Оно што је најгоре, третирају их као терет којег се треба ослободити.
Право особа са инвалидитетом на учешће у саобраћају
Почећу од задате чињенице да се уређеност и величина једне заједнице огледа у њеном односу према најслабијима, а особе са инвалидитетом су свакако најслабији и најрањивији чланови друштва када говоримо о учешћу у саобраћају.
У данашњем свету достојанствен живот је практично незамислив без права на слободно кретање. Да би се ово основно људско право остварило неопходно је пре свега обезбедити приступачност саобраћајне и урбанистичке инфраструктуре.
Сваки пут када закорачимо на улицу, очекујемо да ће она бити уточиште сигурности, достојанства, друштвене правде и једнаких могућности за све грађане. Нажалост, у Србији, права особа са инвалидитетом остају трајно потиснута и системски занемарена.
Ове особе, које су већ социјално и економски маргинализоване, суочавају се са свакодневним изазовима који се огледају у неадекватној инфраструктури, недостатку приступачних јавних простора и неиспуњеним законским гаранцијама за мобилност, образовање, социјалну и здравствену заштиту итд.
У земљи где инвеститорски урбанизам и саобраћајно-урбанистичко планирање служе искључиво интересима крупног капитала, основна људска права постају луксуз који је резервисан само привилегованим слојевима друштва, док су особе са инвалидитетом остављене да се саме боре са системским пропустима који додатно продубљују јаз између закона и стварности.
Особе са инвалидитетом у Србији свакодневно се суочавају са бројним баријерама које се не односе само на физички приступ улицама, већ и на шири друштвени контекст у коме им се ускраћује могућност пуног учешћа у животу заједнице.
Ови грађани често се суочавају са неадекватним тротоарима и пешачким стазама који су окупирани паркираним возилима, непостојећим рампама и тактилним стазама, лоше организованим јавним просторима, што резултира не само ограничењем њихове слободе кретања, већ и дубоком социјалном искљученошћу.
Такав приступ, који игнорише фундаменталне принципе одрживе урбане мобилности указује на то да се друштво не може ослонити на површно решење, већ мора темељно преиспитати приоритете у урбанистичком планирању.
Док закони гарантују приступ образовању, тржишту рада и јавним просторима, реалност је далеко од идеализованог правног оквира. У свим урбаним срединама, инфраструктура је дизајнирана са искључивим фокусом на моторни саобраћај и инвестициону добит, што оставља особе са инвалидитетом да се сналазе у простору који није прилагођен њиховим потребама и могућностима.
Инвеститорски урбанизам и особе са инвалидитетом
Живимо у времену када капитал диктира правила и инвеститори са политичком елитом без стида граде насеља, квартове, улице и сл. према профитним мерилима. У таквој подели, права особа са инвалидитетом постају запостављена као споредна тема.
Инвеститорски урбанизам, који се ослања на брзу комерцијалну добит, претвара јавне просторе у ексклузивне домене где су приоритет брза моторна кретања и материјална добит, а не хуманост и инклузивност.
Оваква пракса, критички осветљена кроз мисли Пола Вирила и Андре Горца, продубљује друштвене неједнакости и ствара атмосферу у којој се јавни простор претвара у арену сукоба између интереса инвестиционих елита и основних права грађана.
Док крупни капитал прописује правила урбаног развоја, неадекватно дизајниране улице, паркови и игралишта постају симболи друштвене неправде – места где се не може осетити дух заједништва, већ само оштра подела између оних који могу и оних који морају.
У делима попут Хаппy Цитy: Транформинг оур ливес тхроугх урбан десигн и Тхе Деатх анд Лифе оф Греат Америцан Цитиес можемо наћи инспирацију за алтернативу овом погубном тренду. Према ауторима, улица није само канал за кретање возила, већ жила друштвеног живота која треба да буде приступачна и сигурна за све кориснике – посебно за оне који су најрањивији.
Јавни простори, укључујући улице, паркове и игралишта, који би требали бити места окупљања, игре и заједничког живота, данас се претварају у испражњене зоне које не одражавају праве потребе грађана.
Инвестициони пројекти фокусирани на профит често занемарују аспект инклузивности. Урбана опрема, од мобилијара до осветљења, саобраћајне опреме, сигнализације итд., мора бити осмишљена са примарним фокусом на инклузивност – начин на који бисмо, према принципима одрживе урбане мобилности, могли осигурати да свака особа има право да користи јавни простор без страха и препрека. Овакав приступ не би само унапредио физички изглед наших градова, већ би допринео и стварању друштва у којем се поштују основне вредности равноправности и правде.
Улица је основни архитектонски простор града пре свега. Што значи, да није само у функцији моторног саобраћаја и крупног капитала.
Више о борби за инклузивнији саобраћајни систем прочитајте на наредном линку хттпс://безцензуре.рс/видео-елита-је-против-рањивих-уцесника-у-саобрацају/
У Србији, где инвестициона политика диктира приоритете, средства се углавном усмеравају ка пројектима који доносе брзу комерцијалну добит, док се питања приступачности и инклузивности третирају као споредна тема. Оваква неправда, коју су критички осветлили аутори попут Андре Горца, открива како капитал постаје једини критеријум за обликовање урбаног простора, а основна људска права се уступају без икаквог отпора.
Транспортна политикау Србији, требало би да буде и алат за социјалну правду а не иструмент искључивости. У нашим транспортним политикама социјална компонента не постоји већ се исклучиво ослања на моторизацију и интересе крупног капитала. То само представља још један кључни аспект ове кризе.
Данашњи систем, који занемарује потребе пешака, бициклиста и особа са инвалидитетом, мора се преобликовати у складу са принципима одрживе урбане мобилности. Према правилницима и мерама заснованим на концепту инклузивности, приоритет би требало да буду сигурност, достојанство и права свих грађана, а не само оних који припадају политичкој и економској елити.
О инклузивном саобраћајном простору
Формирање инклузивног саобраћајног простора је приступ који има за циљ стварање окружења које није погодно само за возаче моторних возила, већ пружа и све неопходне карактеристике које могу задовољити потребе рањивих учесника у саобраћају. Без обзира на њихов узраст, пол, економски и социјални статус, пилитичку и верску припадност, способности, или било који други фактор.
Једном речју, инклузиван саобраћај сагледава улицу као основни архитектонски простор града, тј. улица није намењена само за кретање моторних возила, већ и за кретања осталих учесника у саобраћају (деце, пешака, бициклиста, особа са инвалидитетом, старијих лица итд.).
Концепт одрживе урбане мобилности управо нуди инклузивнији приступ у обликовању саобраћајног простора, посебно за рањиве учеснике у саобраћају, имајући у виду све инфраструктурне и безбедносне проблеме са којима се сусрећу свакодневно.
Поменути концепт се у основи фокусира на човека и окреће стварним захтевима и потребама које имају рањиви учесници у саобраћају.
Такође, инклузивни саобраћај је немогућ без примене хуманог инжењеринга. Овај вид инжењерства представља скуп саобраћајних, урбанистичких, грађевинских, архитектонских и других мера са циљем формирања јединственог, безбедног, амбијентално прихватљивог и подједнако доступног простора за све учеснике у саобраћају. На тај начин им се обезбеђује адекватна инфраструктура и подршка, како би сви корисници имали подједнако право и могућност за учествовање у саобраћају.
Опортунизам и издаја саобраћајне и урбанистичке струке
Такође, терет одговорности за постојеће стање пада и на настручну елиту. У овом слушају на саобраћајне и грађевинске инжењери, архитекте, урбанисте и просторне планере. Такорећи, на све оне који раде и спроводе пројекте, врше контролу и надзор, стављају своје потписе итд.
Мултинационалне компаније, инвеститори, политичка и економска елита не би могли ништа да немају помоћ и подршку стручне елите, чије поступање не диктира знање, образовање, закон, етика и морал већ крупни капитал.
Дакле, политичка и стручна елита, не само да не примећују особе са инвалидитетом, већ и креирају саобраћајни и урбанистички простор у коме они не могу равноправно учествовати.
Ово што ради стручна елита, нису само неки технички пропусти, већ улази у домен моралне кривица. Њихови пропусти у раду се рефлектују на квалитет живота грађана, чији су животи битно ограничени због неадекватних урбаних решења.
Да би дошли до било какве друштвене промене и примене на терену, на првом месту је неопходно, да стручна и политичка елита прихвати концепт одрживе урбане мобилности и хуманог инжењеринга. Код нас се управо поменута елита бори против овог концепта.
Лично искуство
Са својим удружењем сам креирао ГИС (географски информациони системи) апликацију за особе са инвалидитетом на територији града Бора (www.приступацностбор.цом). Ово је прва апликација овакве врсте и типа у Р. Србији. Апликације се бави оценом стања приступачности саобраћајне и урбанистичке инфраструктуре, као и мерема и предлозима за решење проблема.
Међутим, доносиоци одлука су све то одбили и доживео сам непријатности од стране креатора саобраћајне политике. Једноставно, ако сте на страни слабијих и рањивијих у саобраћају, следи вам поништавање од струке и еснафа коме сами припадате.
Реч о запослености особа са инвалидитетом у Р. Србији
Када је реч о запослености, изазови су још драматичнији. Према подацима из студије из 2007. године, стопа запослености лица са инвалидитетом износила је свега око 13,3%, док је стопа незапослености била 26,9%, а стопа неактивности чак 69%[1].
Новији извори, као што су извештаји са сајта Послови инфостуд, наводе сличан проценат запослености – око 13%, док други извештаји, попут оних са РТС-а, указују на то да је стопа запослености особа са инвалидитетом у Србији нижа, чак око 9%.
Ови подаци јасно илуструју да, упркос законским мерама и прописима који имају за циљ подстицање запошљавања, реалност на тржишту рада остаје далеко испод европских стандарда.
Ова статистика – било да се ради о 5,5% или потенцијално 10% популације која се суочава с инвалидитетом, уз стопу запослености између 9% и 13% – осликава дубоке структуралне проблеме у приступу, инклузији и подршци које Србија пружа особама са инвалидитетом.
Упркос постојању квота и других законских обавеза за послодавце, бирократске препреке, недостатак адекватно прилагођених радних места, као и предрасуде и дискриминација остају кључни фактори који додатно обесхрабрују ову популацију да се укључи у тржиште рада.
Ови подаци служе као јасан позив на хитне мере и реформе – како у систему образовања и обуке, тако и у систему социјалне заштите и запошљавања – како би се унапредио положај особа са инвалидитетом и осигурало да њихова права и потенцијали не остану само на папиру, већ се претворе у реалне могућности за живот пун достојанства и самосталности.
Морална обавеза друштва
Док капитал и инвеститори неумољиво обликују наше градове према мерилима профита, права особа са инвалидитетом остају системски запостављена. Ово није само технички проблем, већ дубоко морално питање – питање друштвене правде и основних људских права. Морамо преокренути ток урбанистичког планирања и преусмерити средства, енергију и политику ка стварању инклузивних градова, где сваки грађанин, без обзира на физичке могућности, има право на сигурност, достојанство и једнакост.
Инклузиван саобраћај и урбанистичко планирање нису само скуп техничких решења, већ и морална обавеза друштва које тежи друштвеној правди и једнакости. Потребно је увести конкретна решења која омогућавају пуну партиципацију свих грађана у животу града – од приступачних саобраћајних средстава, преко модернизованих јавних простора, до усвојених правила која гарантују сигурност и достојанство.
Друштвени и социјални положај особа са инвалидитетом, који су већ маргинализовани, додатно се погоршава јер им се ускраћује основна прилика за пуну партиципацију у животу заједнице. Без адекватног приступа образовању, тржишту рада и јавним просторима, ове особе су приморане да живе у изолацији, чиме се додатно продубљују јазови унутар друштва и ослабљује основна структура социјалне правде.
Време је за револуцију идеја, пројеката и конкретних решења која ће вратити људску димензију у центар урбаног развоја.
Игор Велић, мастер инж. саобраћаја
(Председник удружења Сигурне стазе и оснивач Института за урбану мобилност)
