У једном од својих дугих и заморних обраћања председник државе је ових дана изговорио реченицу која је вероватно многима промакла. То је разумљиво. Његови говори трају дуго, пуни су дигресија, промена расположења и импровизованих опаски, па већина људи нема ни стрпљења ни воље да прати сваку изговорену мисао. Међутим, управо у таквим говорима понекад се појави једна реченица која тек касније добије много већи политички значај него што је деловало у тренутку када је изговорена.

Овога пута та реченица била је поређење студентског покрета са талибанима и са режимом Пол Пота.

Да би се разумело зашто такво поређење није безазлена дигресија, потребно је подсетити се шта заправо значе историјски појмови који су поменути.

Назив покрета Талибан потиче од речи талиб, која значи ученик или студент. Међутим, то нису били студенти универзитета у савременом смислу те речи. Талибани су настали међу ученицима верских школа у ратом разореном Авганистану током деведесетих година прошлог века. У земљи која је иза себе имала деценију совјетског рата и хаотичан грађански сукоб, тај покрет је под вођством Муле Омара брзо прерастао у војно-политичку силу. Између 1994. и 1996. талибани су преузели власт у великом делу земље и успоставили један од најрестриктивнијих теократских режима савременог света.

Женама је било забрањено школовање и рад, погубљења и телесне казне извршаване су се јавно на стадионима, а свакодневни живот био је под потпуном контролом ригидног верског тумачења закона. Због тога су талибани у глобалној политичкој имагинацији постали симбол екстремног режима који настаје у друштву разорене државе и радикализованих идеологија.

Други историјски пример који је поменут односи се на режим Пол Пот и покрет Кхмер Роуге (Црвени Кмери) у Камбоџи седамдесетих година. Тај режим је покушао да потпуно избрише постојеће друштво и створи нову револуционарну државу засновану на радикалној идеологији. Градови су испражњени, милиони људи су пресељени у радне логоре, а огромна популација је умрла од погубљења, глади и исцрпљујућег рада. Процене говоре да је током четири године власти умрло између милион и по и два милиона људи у земљи која је тада имала свега неколико милиона становника.

Због тога је Пол Пот данас глобални симбол једне од најтежих политичких катастрофа двадесетог века.

У савременом политичком говору имена попут талибана или Пол Пота ретко се користе као неутралне историјске референце. Она носе снажан емоционални набој и представљају симболе екстремних режима и друштвених трагедија. Када се такве аналогије појаве у политичком говору, њихова функција најчешће није да објасне историју него да обликују начин на који публика гледа на савремене догађаје.

Управо зато је важно разумети шта значи када се таква поређења изговоре у вези са студентским покретом.

Студентски покрет који је данас у средишту политичких расправа није иницијално настао као политичка организација. Његова активност започела је убрзо након пада надстрешнице, догађаја који је дубоко потресао јавност и отворио питање одговорности и транспарентности институција. У првој фази студентске активности биле су усмерене на релативно јасан и ограничен циљ: да се испуне њихови захтеви и разјасне околности трагедије. Студенти тада нису наступали као политички актери нити су показивали амбицију да постану кључни политички фактор.

Тек након што су њихови покушаји да се захтеви испуне остали без одговора, студентски покрет почео је да мења начин деловања. У организовање су укључени и грађани кроз зборове и јавне скупове, а иницијатива је делимично препуштена широј јавности. На тај начин студентски протест прерастао је из ограниченог захтева у широк друштвени феномен.

У међувремену су се студенти искристалисали као видљива друштвена снага која делује изван постојећих политичких структура и која отворено одбија формалну сарадњу са опозиционим партијама. Таква позиција чини их необичним политичким актером: они имају друштвени утицај, али одбијају класичну политичку организацију.

Управо зато студентски покрет данас изазива снажне реакције у јавности.

Последњих дана, пред локалне изборе у више места у Србији, студенти су постали мета све оштријих напада на друштвеним мрежама и у јавном простору. Критике долазе из различитих политичких праваца: од власти, али и од појединих опозиционих актера и њихових присталица. Таква атмосфера додатно појачава напетост око покрета који је настао из грађанског протеста, а затим прерастао у најзначајнији фактор одлучивања.

У том контексту треба посматрати и део говора у којем АВ помиње надимке попут „Калуђер“ и „Ципирипи“. Ако је надимак „Калуђер“ изведен из презимена једног од активних студената, онда се конкретна особа из покрета претвара у карикатурални лик кроз хумористични надимак. Таква техника у политичкој реторици има јасну функцију: противник се не представља као озбиљан саговорник него као фигура којој се публика може подсмевати. Озбиљна политичка тема тиме се премешта у простор ироније и подсмеха.
Али најзанимљивији део говора није сама иронија него начин на који се тон мења током обраћања.
На почетку се помињу талибани и Пол Пот, симболи екстремних режима и политичких катастрофа. Тиме се ствара слика потенцијалне опасности.
У средини долази карикирање кроз надимке и подсмех.
На крају се тон потпуно мења: студенти постају „наша деца“, млади људи којима држава пружа руку и које треба заштитити од оних који их наводно „инструментализују из земље и иностранства“.

Та промена тона није случајна.

У једној истој причи студенти су представљени и као потенцијална опасност и као млади људи којима је потребна заштита државе. Таква комбинација порука ствара политички оквир у којем публика истовремено осећа и забринутост и патерналистичку бригу.
У политичком говору такви оквири често имају врло практичне последице. Када се нека друштвена група прикаже као неодговорна или као потенцијална опасност, јавност лакше прихвата строге и репресивне реакције државе према тој групи.
Зато овакве реченице не треба посматрати као успутне дигресије из дугих говора. Оне понекад представљају начин на који се јавности унапред сугерише како да разуме одређене друштвене процесе.

Можда је зато посебно важно да ову поруку разумеју управо студенти, који таква обраћања најчешће и не прате јер председника сматрају ненадлежном институцијом. У дугим и конфузним говорима понекад се, готово успут, изговори реченица која тек касније добије свој пуни политички значај.

А говоримо о истим оним студентима који су последњих месеци препешачили Србију и подсетили друштво да је могуће пробудити јавни простор који је дуго деловао успавано.

У политичком говору историјске аналогије ретко служе да објасне прошлост. Много чешће служе да одреде како ћемо гледати на садашњост и оно што долази. Зато поређења са талибанима или Пол Потом нису само реторичка дигресија. Она су начин да се унапред промени оквир у којем се студенти посматрају: од грађана који постављају питања до потенцијалног проблема који држава мора да решава.
Можда баш зато студенти не би требало да их игноришу, чак ни када долазе од институције коју с правом сматрају ненадлежном.

др Славица Плавшић