„Лазарево село мало за фудбал све би дало”, тај стих се знао и поштовао још у време СФРЈ. Село надомак Зрењанина је имало више представника у тадашњој фудбалској првој лиги. Најпознатији је свакако Ненад Бјековић некадашњи голгетер Партизана, али и двојица сјајних голмана Деливоје Шаренац, који је годинама био љубимац Скопљанаца јер је успешно чувао гол Вардара и Милан Шаровић којем је и посвећена ова прича.
Средином седамдесетих година прошлог века било је довољно рећи Милан Шаровић и сва деца од Вардара па до Триглава су знала о коме се ради. Старији га се и дан данас сећају и то из више разлога. Пре свега јер је био сјајан чувар мреже прво Пролетера из којег је прешао у загребачки Динамо где је провео три сезоне, а затим отишао у редове клуба из Крањчевићеве улице у Загреб.
Да је Шаровић био значајна спортска „фаца” у некадашњој Југославији довољно је рећи да је загребачки радио коментатор Иво Томић, који је био надалеко познат по својим надахнутим преносима утакмица у којима је сам смишљао стихове за поједине фудбалере. За Милана Шаровића је имао чак три. Најчешће је користио „Шаровићев лет, ала џамбо џет”, а пошто је најпознатији Лазаревчанин био љубимац женског дела публике често је говорио: „Загреб има момка популарнијег од Боб Дилана Шаровић Милана”. Трећи стих је био: „Загреб је без Шаровића као кестен пире без шлага”. Већег признања од стихова легендарног Иве Томића није било.
Међутим, Милан Шаровић је стекао афирмацију у Пролетеру који је у то време био друголигаш. Захваљујући управо његовим блиставим одбранама Зрењанинци су кроз квалификације постали чланови елитног друштва. Шира јавност за њега је први пут чула када је у пријатељској утакмици његовог клуба и Црвене звезде у то време љубимац широких народних маса Драган Џајић сломио ногу после судара са њим.
Био је то један безазлен дуел у којем чувени Џаја једноставно није имао среће. Да зло буде веће није се радило о првенственој већ пријатељској утакмици. Шаровић којег је публика и обожавала управно због његових пантерских интервенција је после једне параде пао на Џајићеву ногу и кост је напукла. Нико на стадиону није ни помислио да се ради о тако тешкој повреди. Несрећан случај што је увек истицао и сам Џајић није ни мало поколебао сјајног голмана који је наставио са блиставим одбранама.
Када је 1974. године потписао за Динамо био је звезда прелазног рока. Више клубова се интересовало за његове услуге. Тада је и дошао до дреса репрезентације где је на три утакмице био резерва Енверу Марићу. На једној сам утакмици и сам као петнаестогодишњи дечак био сведок. Управо су њих двојица, Марић и Шаровић највише држали до свог стајлинга. Нови голман Динама је ушао у анале као први голман који је носио потпуно белу опрему уместо црне, која је до тада обично била резервисана за голмане.
„Дојадило ми је више црнило”, кратко је образложио свој потез Милан Шаровић који је због своје елеганције, а богами и лепоте постао љубимац женског дела публике која је све чешће долазила на Максимир и Крањчевићеву да види згодног дасу на голу. Срдачан, увек љубазан привлачио је пажњу дама. Добар човек, голманчина сјајних рефлекса, елегантан, вољен, увек дотеран, имао је оригинални стил. Мајстор да орасположи публику.
У Загребу се и оженио Невенком и добио сина Филипа, а кум на венчању му је био некадашњи саиграч Драго Рукљач. Док је бранио за клуб из „улице пјесника” Милан Шаровић је далеке 1980. године био у центру пажње због фотографије објављене у загребачком омладинском листу „Полет” на којој је познати голман потпуно наг са телом исклесаним попут грчког бога Аполона.
Данашњи клинци, а и новинари мисле да свет почиње од њих и да су папарацо фотографије настале у овом веку са настанком таблоида. Међутим тога је било и раније. Управо је Шаровић био прва „жртва” Мије Весовића који га је „овековечио” голог приликом изласка из базена после једног тренинга Загреба.
„Уопште нисам знао да ме фотографишу, јер нисам видео камеру. Нисам егзибиционист. Не би ми пало на памет тако да се показујем. У свлачионицу су ушла два-три млада момка, један је носио фотоапарат испод капута и тајно ме фотографисао. Фотографије су објављене у новинама, па сам тужио тај лист и добио спор. Заступао ме познати адвокат Силвије Деген. Одјек целога скандала успео је делимично да ублажи први човек ФК Загреб Славко Шајбер, под чијим је утицајем заустављен део тиража Полета. Ипак, један је део завршио на трафикама”, покушавао је да објасни настанак ове голишаве фотографије о којој је брујала целукупна југословенска штампа те далеке 1980-е када је Милан Шаровић већ имао 31. годину и увелико размишљао о одласку у иностранство.
Милан Шаровић је нешто касније наставио каријеру у Швајцарској где је бранио све до 44. године. Љубав према голманском позиву је заувек остала. Дуго је имао голманску академију, а у време када је Бора Милутиновић био селектор Нигерије радио је са голманима те репрезентације. Када је последњи пут био у Лазареву донирао је опрему домаћем Задругару.
– Голмани су Дон Кихоти у фудбалском тиму. Њима су сви противници, чак и њихови сопствени играчи. Једини играч који је потпуно препуштен сам себи је голман. Он је последња одбрана, увек се налази на мртвој стражи – тако је о делијама између статива писао легендарни новинар Политике Љубиша Вукадиновић.
Нико и никада није краће и тачније описао судбину чувара мреже као чика Љуба. Они су увек другачији од других, једноставно Бог их је одредио да буду такви; пуковници или покојници. Сам против свих, то је њихово природно стање. Голмани су изопштени од других, носе и другу боју дреса, једини имају право да некажњено играју рукама, публика долази на стадионе због голова, а њихова је улога да мреже остану нетакнуте. Акробате по вокацији.
Милан Шаровић је био универзалан по духу, сигуран по укусу. У она давна митска времена био је један у низу сјајних југословеснких голмана (Свилар, Марић, Мутибарић, Мешковић, Јањуш, Борота, Петровић…). Од тог времена се ево безуспешно лечим већ годинама. Стално ми пред очи долазе неки људи које сам у младаначким годинама волео и ценио. Шаровић је један од њих. Ускоро 9. априла ће у Цириху где данас живи прославити 77. рођендан. Њему у част и написах ово сећање. Да се не заборави.
Милорад Бјелогрлић
