U jednom od svojih dugih i zamornih obraćanja predsednik države je ovih dana izgovorio rečenicu koja je verovatno mnogima promakla. To je razumljivo. Njegovi govori traju dugo, puni su digresija, promena raspoloženja i improvizovanih opaski, pa većina ljudi nema ni strpljenja ni volje da prati svaku izgovorenu misao. Međutim, upravo u takvim govorima ponekad se pojavi jedna rečenica koja tek kasnije dobije mnogo veći politički značaj nego što je delovalo u trenutku kada je izgovorena.

Ovoga puta ta rečenica bila je poređenje studentskog pokreta sa talibanima i sa režimom Pol Pota.

Da bi se razumelo zašto takvo poređenje nije bezazlena digresija, potrebno je podsetiti se šta zapravo znače istorijski pojmovi koji su pomenuti.

Naziv pokreta Taliban potiče od reči talib, koja znači učenik ili student. Međutim, to nisu bili studenti univerziteta u savremenom smislu te reči. Talibani su nastali među učenicima verskih škola u ratom razorenom Avganistanu tokom devedesetih godina prošlog veka. U zemlji koja je iza sebe imala deceniju sovjetskog rata i haotičan građanski sukob, taj pokret je pod vođstvom Mule Omara brzo prerastao u vojno-političku silu. Između 1994. i 1996. talibani su preuzeli vlast u velikom delu zemlje i uspostavili jedan od najrestriktivnijih teokratskih režima savremenog sveta.

Ženama je bilo zabranjeno školovanje i rad, pogubljenja i telesne kazne izvršavane su se javno na stadionima, a svakodnevni život bio je pod potpunom kontrolom rigidnog verskog tumačenja zakona. Zbog toga su talibani u globalnoj političkoj imaginaciji postali simbol ekstremnog režima koji nastaje u društvu razorene države i radikalizovanih ideologija.

Drugi istorijski primer koji je pomenut odnosi se na režim Pol Pot i pokret Khmer Rouge (Crveni Kmeri) u Kambodži sedamdesetih godina. Taj režim je pokušao da potpuno izbriše postojeće društvo i stvori novu revolucionarnu državu zasnovanu na radikalnoj ideologiji. Gradovi su ispražnjeni, milioni ljudi su preseljeni u radne logore, a ogromna populacija je umrla od pogubljenja, gladi i iscrpljujućeg rada. Procene govore da je tokom četiri godine vlasti umrlo između milion i po i dva miliona ljudi u zemlji koja je tada imala svega nekoliko miliona stanovnika.

Zbog toga je Pol Pot danas globalni simbol jedne od najtežih političkih katastrofa dvadesetog veka.

U savremenom političkom govoru imena poput talibana ili Pol Pota retko se koriste kao neutralne istorijske reference. Ona nose snažan emocionalni naboj i predstavljaju simbole ekstremnih režima i društvenih tragedija. Kada se takve analogije pojave u političkom govoru, njihova funkcija najčešće nije da objasne istoriju nego da oblikuju način na koji publika gleda na savremene događaje.

Upravo zato je važno razumeti šta znači kada se takva poređenja izgovore u vezi sa studentskim pokretom.

Studentski pokret koji je danas u središtu političkih rasprava nije inicijalno nastao kao politička organizacija. Njegova aktivnost započela je ubrzo nakon pada nadstrešnice, događaja koji je duboko potresao javnost i otvorio pitanje odgovornosti i transparentnosti institucija. U prvoj fazi studentske aktivnosti bile su usmerene na relativno jasan i ograničen cilj: da se ispune njihovi zahtevi i razjasne okolnosti tragedije. Studenti tada nisu nastupali kao politički akteri niti su pokazivali ambiciju da postanu ključni politički faktor.

Tek nakon što su njihovi pokušaji da se zahtevi ispune ostali bez odgovora, studentski pokret počeo je da menja način delovanja. U organizovanje su uključeni i građani kroz zborove i javne skupove, a inicijativa je delimično prepuštena široj javnosti. Na taj način studentski protest prerastao je iz ograničenog zahteva u širok društveni fenomen.

U međuvremenu su se studenti iskristalisali kao vidljiva društvena snaga koja deluje izvan postojećih političkih struktura i koja otvoreno odbija formalnu saradnju sa opozicionim partijama. Takva pozicija čini ih neobičnim političkim akterom: oni imaju društveni uticaj, ali odbijaju klasičnu političku organizaciju.

Upravo zato studentski pokret danas izaziva snažne reakcije u javnosti.

Poslednjih dana, pred lokalne izbore u više mesta u Srbiji, studenti su postali meta sve oštrijih napada na društvenim mrežama i u javnom prostoru. Kritike dolaze iz različitih političkih pravaca: od vlasti, ali i od pojedinih opozicionih aktera i njihovih pristalica. Takva atmosfera dodatno pojačava napetost oko pokreta koji je nastao iz građanskog protesta, a zatim prerastao u najznačajniji faktor odlučivanja.

U tom kontekstu treba posmatrati i deo govora u kojem AV pominje nadimke poput „Kaluđer“ i „Cipiripi“. Ako je nadimak „Kaluđer“ izveden iz prezimena jednog od aktivnih studenata, onda se konkretna osoba iz pokreta pretvara u karikaturalni lik kroz humoristični nadimak. Takva tehnika u političkoj retorici ima jasnu funkciju: protivnik se ne predstavlja kao ozbiljan sagovornik nego kao figura kojoj se publika može podsmevati. Ozbiljna politička tema time se premešta u prostor ironije i podsmeha.
Ali najzanimljiviji deo govora nije sama ironija nego način na koji se ton menja tokom obraćanja.
Na početku se pominju talibani i Pol Pot, simboli ekstremnih režima i političkih katastrofa. Time se stvara slika potencijalne opasnosti.
U sredini dolazi karikiranje kroz nadimke i podsmeh.
Na kraju se ton potpuno menja: studenti postaju „naša deca“, mladi ljudi kojima država pruža ruku i koje treba zaštititi od onih koji ih navodno „instrumentalizuju iz zemlje i inostranstva“.

Ta promena tona nije slučajna.

U jednoj istoj priči studenti su predstavljeni i kao potencijalna opasnost i kao mladi ljudi kojima je potrebna zaštita države. Takva kombinacija poruka stvara politički okvir u kojem publika istovremeno oseća i zabrinutost i paternalističku brigu.
U političkom govoru takvi okviri često imaju vrlo praktične posledice. Kada se neka društvena grupa prikaže kao neodgovorna ili kao potencijalna opasnost, javnost lakše prihvata stroge i represivne reakcije države prema toj grupi.
Zato ovakve rečenice ne treba posmatrati kao usputne digresije iz dugih govora. One ponekad predstavljaju način na koji se javnosti unapred sugeriše kako da razume određene društvene procese.

Možda je zato posebno važno da ovu poruku razumeju upravo studenti, koji takva obraćanja najčešće i ne prate jer predsednika smatraju nenadležnom institucijom. U dugim i konfuznim govorima ponekad se, gotovo usput, izgovori rečenica koja tek kasnije dobije svoj puni politički značaj.

A govorimo o istim onim studentima koji su poslednjih meseci prepešačili Srbiju i podsetili društvo da je moguće probuditi javni prostor koji je dugo delovao uspavano.

U političkom govoru istorijske analogije retko služe da objasne prošlost. Mnogo češće služe da odrede kako ćemo gledati na sadašnjost i ono što dolazi. Zato poređenja sa talibanima ili Pol Potom nisu samo retorička digresija. Ona su način da se unapred promeni okvir u kojem se studenti posmatraju: od građana koji postavljaju pitanja do potencijalnog problema koji država mora da rešava.
Možda baš zato studenti ne bi trebalo da ih ignorišu, čak ni kada dolaze od institucije koju s pravom smatraju nenadležnom.

dr Slavica Plavšić