Мит о Прокрусту одавно је престао да буде само античка прича. У Србији он функционише као модел понашања система – тих, институционалан и упоран. Његова суштина није у насиљу које је видљиво, већ у мери која се намеће као једина дозвољена.
Прокруст није питао ко си, нити шта знаш. Питао је само да ли стајеш у његов кревет. Данас тај кревет носе институције, хијерархије и неписана правила понашања. Он има јасне димензије: послушност, лојалност, ћутање и одсуство самосталног мишљења. У савременој Србији проблем није неуспех, већ одступање. Није грешка не знати, грешка је знати више него што је дозвољено. Није опасно бити просечан, опасно је бити самосталан. Они који се издвајају знањем, интегритетом или храброшћу не доживљавају се као ресурс, већ као сметња.
Механизам је једноставан. Они који „превише вире“ бивају скраћени – кроз дискредитацију, игнорисање, административно исцрпљивање или медијску сумњу. Они који су „премали“ за улоге које добијају бивају истегнути – титулама, функцијама и ауторитетом који не произилази из знања, већ из припадности. Систем се притом стално позива на једнакост. Говори се о истим правилима за све, о једнаким шансама, о реду и стабилности. Али то није једнакост, већ нивелација. Једнаке се не чине могућности, већ се бришу разлике. Уместо да се простор отвори за разноврсност, он се сужава на прихватљиву средину.
Посебно је опасан наратив нормалности. Реченица „тако је свима“ служи као оправдање за сваку неправду. Она поништава појединца и његову специфичну ситуацију, брише одговорност институција и претвара системску грешку у лични проблем. Ко не пристане на то, проглашава се
конфликтним, тешким или неприлагођеним. Прокрустовски систем не мора да буде отворено репресиван. Довољно је да буде доследан у кажњавању разлике и награђивању послушности. Последице су видљиве: одлив знања, апатија оних који остају, урушавање поверења у институције и осећај да је свако истицање ризично.
Друштво које не трпи изузетак, осуђено је на стагнацију. Развој не долази из средине која је свима наметнута, већ из сусрета различитих мера, идеја и капацитета. Када се мера прилагођава човеку, друштво расте. Када се човек прилагођава мери, друштво се затвара. Зато је питање Прокруста у Србији суштинско, а не метафоричко. Није проблем у људима који не стају. Проблем је у кревету који је проглашен за закон. Док год се тај закон не доведе у питање, сваки покушај промене биће дочекан као претња, а не као прилика.
Без простора за разлику, нема ни правде, ни развоја, ни стварне стабилности. Има само тишине која се погрешно назива редом.
др Светлана Цвијановић
