Светлана је у наш живот дошла пре око пет година, да би била удомљена на одређено време. Да се опорави, вакцинише и сачека неког ко ће је усвојити. Мешанац, стицајем необичних околности, како то обично бива. Није била план. Није била одлука донета разумно, на папиру. Дошла је из туђе потребе, али је остала из наше љубави. И сад је ту. Заувек. Важна, отмена и вољена.

Због природе посла, моја ћерка је дуго мислила да нема услова да чува свог, сталног пса. Зато је удомљавала. Привремено, говорила је себи. Привремено, говорили смо сви. Први је био Стева. Па још неколико других. Сваки је долазио са својом причом, страховима које није умео да објасни и поверењем које је давао инстинктивно, јер му је ту било добро. И сваки је одлазио даље — опорављен, збринут, вакцинисан, прегледан — тамо где је требало да му буде дом заувек. А онда је дошла Светлана. Не гласно. Не драматично. Необично је било за пса чак и њено име: Светлана.

„Па да ли се стварно тако зове?“ — било је обавезно питање.
„Да, стварно. Светлана.“
„Сигурно је зовете Цеца?“
„Не. Зовемо је баш тако како се зове.Светлана.“

Била је по свему другачија. Разумна, топла, питома. Као да је у свему водила рачуна — и о простору, и о нама, и о Гаги. Била је стално с нама и никада није урадила ништа што се не сме, ништа што није у реду. Она је пас који се не учи да се воли. Она се већ воли.

После извесног времена појавили су се људи који су желели да усвоје баш њу. Да је воде у Немачку, да тамо живи с њима и постане нека фрау Штефи, Ели, Мани… ко зна како већ. Папири су били спремни. Чекала се субота за пут. Како се тај дан приближавао, Гага је постајала све тужнија, све узнемиренија. Знала сам тај поглед. Онај који не тражи савет, него спас.

Постоје тренуци који се памте целог живота. Ја памтим онај четвртак поподне, неколико дана пре пута, када сам рекла: Светлана остаје. Не иде нигде. Снаћи ћемо се.

Гага је била збуњена, несигурна, преплашена, пуна питања. Шта ако више не буде радила од куће? Шта ако путује? Шта ако оде далеко, чак у Аустралију? Безброј питања ко ће бринути о Светлани када она не буде могла. Снаћи ћемо се, понављала сам. Како тачно, нисам имала појма. Само сам знала да таквог пса никако не смемо да пустимо. Златна кочија ти само једном прође поред куће. Ако не ускочиш на време, она је већ отишла. Многи другу шансу никада не добију у животу. А када волиш, некако се увек снађеш. Путеви се сами отворе.

Те суботе Ангела Меркел је последњи пут отишла из Србије. Можда би путовале истим авионом, шалили смо се. Светлана је, међутим, једноставно остајала. Заувек. Као да је знала да су неке куће привремене само док се не препознају. Била је млада, тек неколико месеци стара, а већ велика. Таква јој је раса. А и брзо је расла, па је била још већа. Прилагођавање дворишту, стану, људима било је чудесно лако. И код Гаге. И код мене. Толику количину радости, умиљатости и чисте љубави човек ретко доживи од човека. Али од пса, да.

У почетку, када би Гага отишла до продавнице или негде без ње, Светлана је била бескрајно тужна. Јурила је од врата до прозора, као да жели да пролети кроз стакло. Лајала је толико тужно, готово као да плаче. Било ми је много жао, тражила сам начин да је утешим и смирим. Временом је научила да се људи враћају. Да се остаје. Да је сигурна. Да неће бити остављена. Да је безбедна са мном.То је, ваљда, права дефиниција дома.

Данас, ето, седи са нама за столом. Не зато што не знамо правила, него зато што знамо шта је припадање. Њено место није испод стола, него међу нама. Кад ме погледа, у том погледу нема захвалности. Има сигурности. А то је много више. Можда су празници баш то: тренутак када схватимо да оно што је почело као привремено постаје стално. Да се породица не планира — она се догоди. И да пас који је „само на чување“ понекад буде тај који нас научи шта значи остати. Као да сви знамо да је најважније управо бити присутан.

Светлана седи за столом сва важна и културна. Чека да се фотографише, да се храна изнесе на сто, а онда ће ручати заједно са нама, али за својим сточићем у углу кухиње. Не треба је терати ни подсећати. Све су то давно научени и савладани поступци. Зна одлично да може да седи за столом, али не и да га додирује, не и да сама узима било шта са стола.

Дефинитивно, чудо од пса које је већ почело само да се воли. Јелка стоји у углу, велика и раскошна. Нова је, ове сезоне купљена и први пут богато окићена. Сва начичкана украсима, шљаштећа, важна и уображена. И стан је нов. Прва Нова година, први Божић се слави у њему. Све још мирише на неки нови, срећнији почетак. За столом смо сви. Само не желе сви да се сликају и не користе друштвене мреже. Светлана и ја с тим немамо проблем. Она је опасна позерка. На свакој фотографији испадне прелепо. Заправо, не испадне. Прелепа јесте. Увек.

Светлана седи за столом као члан породице. Васпитана, мирна, тачно зна како треба да се понаша у свакој прилици. У стану, у ресторану, на улици. На протесту. Зна и да са нама ћути шеснаест минута. Зна да носи око врата платнену торбу са беџевима на којој пише: „Ја сам непослушна грађанка“. Зна и да сме да једе само оно што јој ми дамо, никада са улице. Зна да буде љубазна са свима који је помазе, који јој нешто кажу. Ма, посебан пас, кад вам кажем.

У овим страшним временима, то је можда и сасвим довољно. Једна јелка која се размеће украсима, сјајна, важна и уображена. Један сто око ког се не жури. И један пас који је дошао на одређено, а остао заувек. У земљи из које многи стално одлазе, неко просто остане — из љубави и због љубави. Макар то био и пас који толико воли и који је толико вољен.

Ускоро ћемо славити њен пети рођендан. Свечано, са псећом тортом, балонима, свећицама и капицама. Скоро као наше рођендане. Тако то иде кад је неко члан породице. И кад се воли.

др Славица Плавшић