„Јер они хотимице губе из вида да небеса бише одавно, и да је земља из воде и од воде саздана ријечју Божијом; Од којих тадашњи свијет, водом потопљен, пропаде.“ (Из Друге саборне посланице Светог апостола Петра, поглавље 3, 5-6)
Честити унапред мисле и гледају дугорочно, али увек полазе од суштине коју чувају. Не доносе коначан план, планирају константно, јер се варијабле (саме по себи) непрестано мењају, док полазна суштина остаје иста ако је не изгубимо. Овај текст је о ресурсима, прецизније о разумском капацитету људског кадра у оквиру друштвених интересних скупова и подскупова, као што су политичке партије и томе слично.
Неспорно је да је режим Српске напредне странке и Социјалистичке партије Србије са својим ситним прираслицама од 2012. године, као године поновног доласка на власт у Републици Србији до данас (почетак 2026. године) изротирао своје лидере, сав свој репрезентативни кадар на свим челним позицијама и са једне стране рекао шта је имао а са друге стране учинио шта је учинио. Приказали су за више од декаде свој пуни потенцијал са људским ресурсима – кадровима са којима располажу. Рекли су и учинили своје у времену у којем живимо. Нећу овде критиковати наведени период и како су у њему и где водили будућности српске брод, нека то учини свако спрам себе, али по свему судећи наведени режим ће ускоро пред један суд онога што је у Горском вијенцу названо „колом“. Један суд у ком ће се о делима тог режима говорити у прошлом времену и који ће надамо се ваљано сумирати последице истих, бити кадар са истима се суочавати и оно неизбежно, најзад ухватити у коштац. Предстоји (увелико је почело) дакле суочење манифестације њиховог режима са колективним, суштинским резоном друштвене заједнице свих нас који неминовно градимо државу Републику Србију – што активно, што пасивно!
Данас у Србији формално назиремо, условно речено, два фронта. Један фронт је онај доказано неделотворни у Скупштинама диљем Србије, начелно опонент режима а у нарави објективно скупштинским позицијама, мање више, одрођен од народа… Реч две о капацитету тог ухлебљеног опонента и потенцијалног претендента за смену овога углавном СНС-овог режима, наравно са кадровске стране. И да не буде двојбе овде говорим о шкакљивости овог интересног подскупа. И режим и опоненти (његови подскупници) из скупштине су из приближно исте назорне матрице, мање више све је то цвеће из деведесетих, поникло са једног послератног црвеног супстрата идеолошки снађених и њихово потомство (гајени на истом хлебу). Елем, са чим би они сутра пред нас да поведу шта би чинили као нови лидери? Па… ствар стручности се овде опет своди на селекцију партијске подобности, људе одане партији и ту суштинске разлике од деведесетих наовамо практично не би ни било тј. систем би остао исти, само нешто другачије прешминкан од тренутног… суштински, примера ради економски посматрано и даље (не би имали правни систем) бисмо имали оно што се у економији назива буразерском економијом. Тешко да би ове козметичке измене зауставиле пропаст друштва у Републици Србији а спречиле даљи напредак буразерских кланова као прекурсорских скупова дубоке државе. Мана буразерске економије, кобна по државу, је свакако у томе што њен циљ није прогрес друштва које номинално представљају такви центри моћи, већ добит појединца који је у оквиру те банде, наравно незаконито на туђу штету, понајвише оних већинских који су ван банде или ниже рангирани у банди… Назор банди је пуки материјализам као застрана капитализма, једно опасно стање обездуховљености, материјализам којим управљају саможиви бандити – ругачи који живе по сопственим жељама! Ово је краљевски пут да се изгази смисао демократије и утре пут рак рани за демократију, а то је дубока држава у којој постоји само мимикрија (као камуфлажа велезлочину) тог номиналног државног апарата кроз корумпиране медије којом се начелно исцрпљује сва његова улога тобоже корисног за друштво, док се заправо држава изнутра растура и пљачка, а оно коло из Горског вијенца заводи да лумпује на све тањем и тањем леду. Тако заведеном друштву предстоји крах, постаје лак плен за велике белосветске дубокодржавне предаторе ослабљених држава… Тако, данас у скупштинама имамо опозицију која је идеолошки подскуп позиције. Исто важи и за кадрове овог скупа и његовог подскупа. Супстрат из ког су никли и њихова исхрана (то јест, како су и од чега живели) их је обликовао и учинио да имају веома сличне и готово исте карактеристике, па и назоре. Мишљења сам да ту изгледа за демократију уопште нема јер је власт у рукама морално искомпромитованих фашиста. Демократија служи да бисмо изабрали највећи квалитет за нас који смо бирали а не да изабрани то чине за себе.
Онај други (а држим суштински заправо први и једини) фронт јесте онај који се вратио изворима и маневрише непосредном демократијом…. Друштво које је оматорило по свим параметрима природно доживљава једну свеопшту суперседуру кроз процес једне готово биолошке сукцесије; Дотле смо дошли данас у Републици Србији. Са друштвењачког аспекта гледано овде код нас данас долази до колективног отрежњења опијеног кола које срља у пропаст и то тако што се и образовани и млади (и они који далеко виде и они пред којима је живот) отимају… али не да оду у друго коло, неку друге државу, већ да наше коло врате на своје животно место. Док се оматореле карике не дају пренути из заноса и који не дозвољавају да им неко тај занос ремети док им се живот гаси јер тако лакше пренебрегавају суочење са концем своје игранке. Старачки саможиво, свесно бирају даљу седацију поражени непојмљивошћу свог краја. (Кад распишу изборе, тирани са ових простора рачунају на замајац ових седираних карика) Част онима од времешних који су несебични, они имају посебну улогу у овом „Колу живота или смрти једног друштва“; они ће са образованима помоћи младе у њиховој изградњи (који су данас заменом теза са умишљајем кроз медије оклеветани као студенти у блокади и уопштено као блокадери) свесни да ма каква младост била, од ње зависи опстанак сваког друштва. Дакле, потребно је увидети да је потез који је данас на младима кључан и суштински је важно подржати га. Напомена само: Нису ти млади довели до овог колапса институција… Овај фронт на ком је данас младост је кључан, јер је стваралачки. Уосталом тај фронт јесте и просветитељски, јер оно што студенти данас поручују властодршцу јесте исто оно што је Платон својевремено писао Дионизију ИИ, тиранском владару Сиракузе…
Ресурс којим студенти располажу (и професура и будући кадар који се високошколује уопште посматрано) има ултимативно највећи кадровски капацитет у једном друштву а овде говоримо о Републици Србији. Ово је она страна на том заправо једном једином фронту, која неупитно претеже знањем и патриотизмом. Код ње је највећи супстрат, највећи квалитет и квантитет појединаца који могу (морају) да воде друштво. Они једини јесу људски ресурс способан да из године у годину да нови кадар у низу оних који ће водити друштво. Низ квалитетних, а смењивих кадрова који они могу изнова да обезбеде је пресудан; и не само да се тако технички решава питање интеррегнума већ се уједно решава и питање стварања, изградње здравог темеља за убудуће. Овде се роји једно младо друштво освештених које може да створи Увод у демократију. Њима насупрот данас Србијом по скупштинама зврје режим и његов подскуп – они су наспрам ове младости испали неозбиљни. Наспрам студентског таласа режим и његови подскупови стоје нејаки са својим системом култа вође, јер осим опонашања модела некаквог новог друга Тита они немају ништа… Избор је јасан: са једне стране: Демократско освешћење друштва у ком је грађанин активни чинилац у политици друштва са једне, а са друге стране све отелотворенији логор у ком је слободан једино властодржац, слободан да ради шта год му се прохте.
Кључ којим студенти као киша умивају обешчашћене, прљаве улице јесте повратак извору – не обнови… већ стварању што непосредније демократије, које технолошки и надасве информатички моменат у ком смо данас (после 2000.), чини итекако сврсисходним и крајње једноставним. Технолошки смо отишли вртоглаво превисоко док сада коначно као друштво сазревамо да технологију ставимо у службу разума згрожени управо њеним згариштима које та моћна технологија оставља вођена материјализмом уместо духом. Технологија која је сада све више у рукама младих мора даљу пропаст преокренути у службу човекољубивог, Богу и човеку корисног. Присутна висока технологија и њена данашња дигитална димензија не морају (не смеју) бити у рукама тираније – технологија се не одбацује, она је моћно умеће када је подређена Духу. Треба је склањати даље од руку бездушника заувек.
Данас живимо постмодерну чији егрегор, у духу времена, вапи за рационализацијом, за разумским суочењем са мноштвом идеолошких образаца из прошлости из ког мора произаћи велика ревизија сваког познатог идеолошког обрасца, како понаособ тако и у садејству са осталим идеолошким обрасцима из ближе и даље историје; уместо да се по данас водећем материјалистичком обрасцу подло догматизоване идеологије злоупотребљавају, прагматично лишене сваке духовности. Можда је све ово један природни крај постмодерне и освит новог. Можда је пред нама прилика да као друштво изградимо рационални еклектицизам идеологија где ћемо рационализовањем различитих доступних алата изградити умеће управљања битка ка једном бољем поретку, Богоугоднијем за човека; где нећемо саможивима (обесправљени) бити оруђе које говори (у празно), већ слободни, да увек изнова бирамо оне најбоље међу нама како бисмо изборили најбоље решење за изазове који су пред друштвом. Идеологија није разум нити његов образац, идеологије су оруђа том разуму који је и трансцедентан, а насушно увек човекољубив а самим тим и правдољубив.
Да ли ићи по старом, добро утабаном лошем путу, или кренути правим путем, који непрестано бира и за покољење гради искључиво она изворна, незагађена, најздравија данашња памет… и није нека дилема, а свакако је дошло време одлуке. Да.
Адвокат Иван Татић
