Постоје људи који су богом дани за одређене функције у времену корупције и срозавања свих вредносних и моралних постулата. У времену „зла“ и бешчашћа, они су из потпуне политичке анонимности приграбили функцију и не испуштају је као да су једини створени за њу, не бирајући начин и средства да на њој остану. Газећи слабије, сагињајући се пред јачима, увек звер и полтрон. Има их, ничу на свим стаништима, егзистирају у свим условима. Пиревине којој нико ништа не може.
Један од таквих, а мислим да су сви српски председници општина (осим једне) у потпуности идентични. Зато ћемо у кратким цртама скицирати председника општине Мајданпек, те рударско – кинеске колоније како је ословљавају у последње време, од периода продаје рудника кинеској компанији „Зи Ђин“. Име нећемо помињати том председнику општине Мајданпек, опште је познат као егземплар успона на раширеној појави бескичмењаштва у паланачким срединама.
Деведесетих, турбулентно ратно време, провео је бавећи се својим послом полицијског инспектора, лојалан Мири Марковић и Слободану Милошевићу, без гласовитих експонирања са мало рада и значајнијијих резултата, као да је чекао прилику да редом напусте локал људи који су се борили, експонирали, угњетавани од деценијског зла супротстављања политике која ће касније уништити Србију.
Његов успон и улазак у политику започиње победом на локалним изборима 2004.г. наизглед, као самостални кандидат победио је кандидата Демократске странке, тада, наравно уз свесрдну помоћ локалне полиције која му је тајно одрадила кампању са великим успехом. Наравно, полицајци из те гарнитуре су богато касније наплатили свој ангажман. Убрзо, и сам увидећи да самостално не може прихвата понуду те Демократске странке и заузима високе позиције у страначкој нуменклатури. И то траје све до пада демократа и доласка једне хибридне странке на власт и појаве АВ, када један (само тада) кратак период постаје опозиција, и председник ОО ДС Доњи Милановац. Тада се разболео и из МУП – а одлази као инвалидски пензионер. Кратко време, јер на позив АВ, оберучке прихвата понуду, и са места председника демократа постаје кандидат испред листе СНС, и доживљава тријумфални повратак на место првог човека општине Мајданпек.
Ко зна колико је знојавих одела променио да би, ето, скоро две деценије био на власти, небитно је. Суштински, много важније је, шта је за то време урадио. Дела остају, али њих било није, осим оних ефемерних и непотребних, или сумњивих, јер не зна се цена њихова стварна. Његова ванбрачна супруга, постављена да води финансије у Општини зна, али наравно ћути.
Пропале су фабрике у време његовог председниковања „Мегапласт“, „Феп“, „Пореч“, ЗЗ „Слога“ све у Доњем Милановцу, „Златара“ Мајданпек, ФБЦ Дебели Луг, значи скоро све, осим рудника који ради, али и бесомучно експлоатише руду настојећи да у рекордном року исцрпи све резерве максимално и да иде даље. Зато је председник задужен да се нашој кинеској браћи то омугући несметано.
Сви ти паркови,улице, фонтане, плаже, само су алиби да се нешто ради, али суштински не. Јер, уместо да у Доњем Милановцу обезбеди функционисање макар једне фабрике (место и буквално одумире). Да се санира клизиште и последице од клизишта, у Милановцу, и Голубињу, питање исправности воде и водоснабдевања Мајданпека. И још милион стварних егзистенционалних проблема реше. Да цинизам већи буде, доделио је, или додељена је помоћ радницима општинске управе и у јавним предузећима у висини од 120.000 рсд, и био би то стварно леп гест, да ти људи немају минималац, и отићиће у заслужену мировину са најнижим износима.
Има још места писању, али доста је, и оволико је напорно, бљутаво, већ виђено. Из Мајданпека одлазе сви који могу, а штета је јер лепота покрај Дунава у срцу Ђердапа је величанствена. Природа богом дана, али људски фактор и један човек на нули све то систематски уништава под патронатом свог великог тате.
Изборна је година, ред је народе српски да овакви људи нестану са политичке сцене једном заувек. И да буду лустрирани.
Синиша Стојчић
