„ЗАРАЗА СЕ ШИРИ“, „АЛАРМАНТНО СТАНЈЕ“, „ШУГА ХАРА ВРТИЋЕМ И ШКОЛОМ“ — речник ванредног стања прати вест о неколико случајева шуге у предшколској и школској установи на Умки. У медијском простору ствара се утисак здравствене претње, иако је реч о болести која никада није искорењена, али јесте под добром медицинском контролом. Додатну конфузију производи и навођење броја регистрованих случајева у Београду, 345 укупно током 2024.године, иако шуга не подлеже обавезном пријављивању, па такви подаци немају стварну епидемиолошку вредност.
Овај образац није нов. Тако се пре неколико година писало о сифилису као о „болести која се вратила“, иако никада није ни одлазила. Исто важи и за туберкулозу. Реч је о болестима које медицина познаје, лечи и држи под контролом, али које су у јавности погодне за моралну панику, стигму и сензацију.
Оно што, међутим, упорно изостаје из фокуса јесу болести које су заиста опасне и потпуно превентабилне. Смрт четири бебе од пертусиса, као и ранији смртни исходи од морбила, прошли су готово без озбиљне друштвене расправе. А управо су то болести против којих постоји обавезна вакцинација и чије ширење директно зависи од процента имунизоване деце.
Држава већ годинама показује немоћ, али и одсуство политичке воље, да проценат вакцинације подигне на око 95 одсто, ниво који обезбеђује епидемијску стабилност. Уместо јасних порука, системске кампање и доследне примене закона, јавни простор је препуштен релативизацији. Постоји читав арсенал „водича“ како избећи ММР вакцину. Антивакцинални наративи се нормализују. А поједини њихови носиоци остају заштићени чак и када долазе из редова угледних лекара и професора универзитета.
У таквом амбијенту, држава не реагује као чувар јавног здравља, већ као тихи посматрач. Санкције се не примењују, одговорност се разводњава, а граница између личног уверења и угрожавања других остаје намерно нејасна. Последица тога нису апстрактне статистике, већ конкретни смртни исходи од болести које нису ни смеле да се десе.
Зато шуга постаје наслов, а пертусис „фуснота.“ Сифилис сензација, а пад вакцинације технички детаљ. Болести које медицина држи под контролом проглашавају се претњом, док се стварне претње прећуткују јер захтевају одлуке, борбу, сукобе и одговорност. Захтевају системска решења за која држава нема ни капацитета ни интересовања.
У тој тишини институција, проблем више није у бактеријама и вирусима. Проблем је у држави која је одустала од тога да јавно здравље брани знањем, ауторитетом и доследношћу, а страх и скретање пажње препустила таблоидним насловима.
Зато је важно вратити ствар у реалне оквире.
Шуга (сцабиес) је позната, јасно дефинисана и излечива кожна болест, која се најчешће преноси дуготрајним, блиским контактом, а не краткотрајним боравком у истом простору. Њено присуство у вртићу или школи није разлог за затварање установа, већ за правовремену идентификацију, лечење оболелих и њихових блиских контаката. Најчешћи симптом је интензиван ноћни свраб, уз промене на кожи које се јављају
између прстију, на шакама, зглобовима, стомаку и у прегибима, а код деце понекад и на стопалима или темену. Болест није опасна, али може потрајати ако се не лече сви контакти истовремено. Терапија је стандардизована и ефикасна, а уз основне хигијенске мере проблем се успешно решава.
Сличну судбину у јавном простору имају и вашке, још један здравствени проблем који је практично стално присутан у дечјим колективима, али се упорно третира као знак запуштености или „нечега што се не сме десити“.
И шуга и вашке нису показатељ небриге, већ чињеница живота у заједници. Њихова стигматизација не доприноси превенцији. Напротив, подстиче прикривање и одлагање лечења и доприноси скретању пажње са озбиљних здравствених и друштвених проблема.
др Славица Плавшић
