У једном граду, познатом по свом препознатљивом екстравагантном стилу, ишао је човјек, обичан, ни по чему се није издвајао. Нудио је само своје услуге, чишћења објеката, ношења терета и слично, али га из неког разлога нико није прихватио. Њега одбију, а у истом моменту приме другог човјека за исти посао. Није се љутио, ишао је по граду.
Ноћ је падала, хтио је негдје преноћити, али сви су га отјерали. Ни бескућници га нијесу хтјели код себе, једноставно човјек је имао нешто што сви ти људи нијесу подносили.
На крају је отишао на гробље. Срео је у тој зимској ноћи дјечака како плаче на гробу неке жене. Пришао му је и зачудо, то дијете је била прва особа која није имала одбојан став према њему. Шта ти је дјечаче, за ким плачеш? За мајком, отјерали су ме из куће, рекли су ми да сам безвриједан и да се више не враћам. Не брини, ни ,,ја немам гдје главе склонити“. Да, али ти имаш мајку, ја не, рече дјечак. Потом му човјек показа мајку у таквом сјају, какав дјечак није могао ни помислити да тако нешто постоји. Крај ње је била још једна жена. Дјечак упита, а ко је она дивна госпођа? Моја мајка, одговори човјек. Али моја мајка је мртва, на то ће тужно дјечак. Није, преселила се на боље мјесто. А зашто су сви према мени и теби безобзирни, и једино на овом мрачном мјесту имамо мира, настави дијете да испитује? Зато што смо и ја и ти далеко од обичаја и правила свијета, и он не може да нас поднесе, свијет има друга правила, друге помисли, ми смо у њему странци. Желим и ја да одем код мајке, изрази жељу сироче. Немој , остани овдје на овом гробљу, многи од оних који нас нијесу примили долазиће код тебе да оживиш њихове мртваце.

Дјечак је заспао, ујутро је код једног споменика наишао на човјека, обученог као просјак. Овај му се први обрати, а ти си тај, од сад си мој ученик. Да ли желиш то? Нека сила из дјечака потврдно одговори. Иако у оскудици и биједи, стално се молећи Ономе, са ким је дјечак причао оне ноћи, старац на крају умре. Иако у почетку протјеривани, чак и са старог запуштеног гробља, које нико није одржавао, а причало се да се на њему указује и утваре и нечисте силе, временом свијет у својој биједи дозна за необичног младића, као последњу сламку спаса. Многе и многе је исцјелио. И на том мрачном мјесту, кога су се људи раније прибојавали и избјегавали пут поред њега, никао је дивни манастир, мноштво монаха се окупило у њему. Некада дјечак, после младић, сада старац, коначно се преселио у други бољи свијет, гдје је срео своју мајку, али и Мајку онога некадашњег Незнанца, и многе друге светитеље и ангеле.
Свијет није наш дом, викали су после многи.
Милош Лалатовић