Без поздрава се са овог света не одлази. Нема никакве дилеме да је Дуле Вујошевић, са којим сам на разне начине друговао скоро три деценије, заслужио опроштај и који ред. Свака смрт је прерана када су у питању људи као он. За најширу спортску јавност то је била само вест, али за један ужи круг људи далеко више од тога. Сада када је отишао оставио је низ успомена. Наравно, више је оних лепих, али поштено говорећи било је и тренутака када нисмо имали исте погледе на нека догађања.
Кошарка је за њега била што и ваздух. Она га је и довела у ропство. Дуле је живео кошарку. Био је тренер сваке секунде свог времена, сваким делом свог бића, сваким завршетком својих нервних завршетака. Пред каквим год искушењем да се нашао никада није изневерио тренерски позив. Поседовао је упорност, занесеност, веру у успех.
То је радио са пуно страсти и љубави, дајући свему лични печат. Интелигентан, радан, имао је одличну интуицију, брзу мисао, волео је да чита. Алија Сиротановић југословенске и српске кошарке. Такав је био Вујошевић, међу последњим преосталим. Имао је и мана као сваки човек, али је без обзира на то био много уважаван и вољен. Имао је искрених пријатеља и великих непријатеља.
У августу 2003. када је било кошаркашко првенство Европе у Шведској био сам на последњој конференцији за новинаре у тадашњем хотелу „Интерконтинентал”. После званичног дела приређен је мали коктел где сам пришао Дулету и пожелео му пуно среће јер је имао много проблема још од почетка припрема. Изненадио се када је чуо да нећу да извештавам са тог првенства. Понудио ми је да о трошку спонзора репрезентације будем гост на том такмичењу. Такве позиве никада у животу нисам прихватао од било кога па ни од Дулета. Ипак, тај његов гест нисам заборавио.
Као што написах на почетку. Било је ситуација у којима се нисмо слагали. Грдно му је засметало када сам му у једном коментару замерио што се данима „препуцава” са тадашњим председником Црвене звезде, а актуелним „шефом” КСС Небојшом Човићем. Написао сам тада да од тог вербалног „рата” најмање користи има сама кошарка. На крају текста сам закључио да је међу младима већ и превише нетолеранције, мржње, подела, да ће неко ни крив ни дужан да добије батина због погрешног дреса или шала којег је носио по граду.
Богами се био добро наљутио. Нисмо се чули ни видели сигурно преко две године. Судбина је хтела да се сретнемо у Светогорској улици. Када смо се видели као да није било ништа. Најсрдачније смо се поздравили, а затим причали о свему и свачем сигурно добрих двадесетак минута. Распитивао сам се како га већ начето здравље слуша. Нисмо проговорили ни реч о мом тексту који ми је узео за зло. То је био Дуле. Није био злопамтило. Карактерна особина великих људи.
Попису Дулетових дијагноза о којима од среде сви пишу додао бих још једну, а то је „хронична алергија на национализам”. То сам много волео код њега и више пута му признао. Делио је људе на добре и лоше, никако другачије. Зато је и био селектор чак три репрезентације са простора некадашње СФРЈ, Србије и Црне Горе како смо се 2003. звали, затим Црне Горе и на крају Босне и Херцеговине.
Када је 1993. године погинуо Дражен Петровић Дуле је био један од ретких људи са ових простора који је био на сахрани легендарног кошаркаша. Исто се десило у мају 1995. када је преминуо Крешимир Ћосић. Тада је заједно са Богданом Тањевићем и Драженом Далипагићем дошао из Италије у Загреб на испраћај чувеног Ћосе. Многи су му на томе замерали, али Дуле није имао никакву дилему. Наравно, да је отишао да се поклони кошаркашким асовима и својим дугогодишњим пријатељима.
Свиђало се то некоме или не Дуле Вујошевић у сваком случају остаје референца за себе. Све чешће ми одлазе драги људи степеницама које воде ка небу. Морамо ли ми који смо остали на овом свету да се бар малим сећањем одужимо њима? Наравно да морамо јер смо још живи. Ово сећање посвећујем Дулету уместо руже на хумци. Драги Дуле почивај у миру, нека ти је лака земља.
Милорад Бјелогрлић
