Постоји посебна врста борбе која не оставља траг на стварности, али оставља дубок утисак у јавности. То је борба против ветрењача — стара колико и Дон Qуијоте, али данас доведена до савршенства.

Некада је била лична заблуда једног човека, Дон Кихот, који је у обичним механизмима видео претњу коју треба савладати. Данас то више није појединачна илузија. То је метод. Систем. Начин управљања пажњом.

Савремене ветрењаче не стоје на пољима — оне се производе. Добијају име, облик, наратив. Некад су то невидљиви непријатељи, некад претње које долазе споља, некад унутрашњи „кривци“ који се појављују тачно када је потребно. Њихова суштина није у томе да постоје, већ да трају.

Јер борба која нема крај има посебну вредност.

У таквој динамици, стварност постаје секундарна. Није пресудно шта се заиста дешава, већ шта се представља као проблем. Фокус се помера са конкретних, опипљивих питања — здравства, образовања, правосуђа — на симболичке сукобе који не траже решење, већ стално обнављање.

То је простор у којем логика почиње да слаби, а перцепција преузима примат.

Парадокс је једноставан: што је непријатељ апстрактнији, то је мобилизација снажнија. Јер против нејасног се може борити бесконачно. Не постоје мерила успеха, нема тренутка када се може рећи — завршено је.

И зато се борба наставља.

У међувремену, стварни проблеми не нестају. Они се само повлаче у позадину, где нема рефлектора. Тамо где се не одржавају конференције, где нема великих речи, где нема драматичних победа. Тамо где се чека — на преглед, на одлуку, на правду.

Ти проблеми не могу да се реше једним јуришем. Они не трпе спектакл. Траже континуитет, одговорност и тишину рада. Управо оно што најмање одговара логици сталне борбе.

Зато ветрењаче опстају. Не зато што су стварне, већ зато што су корисне. Оне одржавају ритам, дају осећај покрета, стварају утисак деловања. У њиховој сенци, изостанак стварних резултата постаје мање видљив.

Временом, друштво почиње да прихвата борбу као природно стање. Као нешто што се не доводи у питање. Као позадинску буку која оправдава све остало.

И ту долази до тихе промене.

Граница између стварног и представљеног почиње да бледи. Није више јасно да ли се проблеми решавају или се само смењују њихове слике. Није јасно да ли се напредује или само кружи.

А ветрењаче настављају да се окрећу.

Не зато што има ветра, већ зато што их неко стално покреће.

И док поглед остаје упрт у њих, оно што је заиста важно остаје изван кадра — тихо, непокретно и све даље.

На крају, највећа последица није у томе што се води погрешна борба.

Већ у томе што права борба престаје да се види.

др Светлана Цвијановић