Рођен у Београду, славу стекао у Сплиту, највећу животну трагедију доживео у Београду, старачке године проводи претурајући по контејнерима у Сплиту. Тако би се у најкраћем могао да опише животни пут Михајла Мановића некадашњег талентованог плејмејкера Радничког са Црвеног крста, а затим читаву деценију играча прве поставе Југопластике из Сплита. У кошаркашком свету далеко познатији по надимку Цврца.
Његов живот је идеално штиво за филмски сценарио. За четири деценије и кусур од када се бавим спортским „пискарањем” нисам срео баксузнијег спортисту и човека. Званично смо се упознали 1994. године. У то време сам писао за „Експрес”, а он је био тренер кошаркаша Баска. Волео је да у ресторану на стадиону Баска на Цревој Ћуприји попије кафу и прича са легендарним коментатором Владанком Стојаковићем. У монтажним баракама које су се налазиле поред стадиона, Цврца је имао своју собицу где је проводио највећи део времена. Одлично се сећам да се смејао због наслова текста који је био: „У Београду усташа, а у Сплиту четник”.
Имао је срећно детињство. Рођен 18. новембра 1948. године у Београду. Тренирао је кошарку у најталентованијој генерацији Радничког заједно са Ивковићем, Дамјановићем, али чим је прешао у сениоре на позив Енца Совитија отишао је у Југопластику. У сезони 1971/72. је са Сплићанима стигао до финала Купа шампиона где су „жути” у Тел Авиву изгубили од Ињиса (70:69). Тренер шампиона Италије је био Александар Николић, а тим је предводио чувени Дино Менегин.
У граду под Марјаном је дочекао рат 1991. После завршетка играчке каријере возио је шлепер и једно време био тренер јуниора Југопластике. Када је кренуо у седми разред Основне школе „Владо Багат” син Јован му је избачен из школе, али из клуба где је играо у кадетској екипи. Тада одлучује да се са Јованом који је добио име по деди, врати у Београд где је живео код мајке, заједно са сестром и њеном породицом. Није било баш сјајно, оскудица са простором, увек гужва, али није „кукао”. То није радио никада.
Проклете 2007. године га је задесила највећа могућа туга. На Сењаку у кафићу Зодијак му је грешком убијен син. Мета убица није био Јован него други човек припадник једног мафијашког клана. Мало после те трагедије уследили су здравствени проблеми после чега је Цврца морао на операцију карцинома бубрега, дванаестоплачног црева и жучи. Том приликом је „зарадио” сепсу, али бог га је погледао. Извукао се. Убрзо су му преминули и мајка и сестра. Тада је дефинитивно одлучио да се врати у Сплит где је провео најлепше године живота.
Сина је сахранио на Бежанијском гробљу, а у гробу до Јована почива и једна млада Београђанка чију је мајку упознао доносећи цвеће. Спојила их је голема несрећа. Кратко време су провели у браку. Бивша супруга и данас обилази Јованов гроб, носи цвеће и повремено у Сплит Цврци шаље лекове за дијабетес. Остали су у коректним односима.
Последњи пут сам случајно срео Михајла Мановића на риви у Сплиту пре четири године. И даље је носио црнину која је од Јованове смрти постала његов заштитни знак. У оближњем „Конзуму” сам купио два сока. Док смо седели на клупи и разговарали „гутао” сам кнедле у грлу. Било ми је грозно. Имао сам осећај да је мени било много непријатније него њему. Од када се вратио у Сплит Цврца је бескућник. Прима социјалну помоћ која му није довољна за нормалан живот.
Због тога свакодневно „крстари” по граду, скупља пластичне флаше по контејнерима које продаје како би преживео. Без обзира на трагичну судбину не стиди се због „копања” по контејнерима. Ноћу се купа у мору, а за спавање се сналази на разне начине. Том приликом ми је рекао да два пута годишње долази у Београд и обилази Јованов гроб. Долазио би и чешће, али му је скупа повратна карта за град у којем се родио.
„Волим Сплит, море, ноћно купање, шетње. Дан ми је успешан када се накрцам флашама. Тада добијем више новца. Није ме стид. Не крадем, не тучем се, не опијам се. Тежак је живот, али шта да радим. Тако је”, кроз тужан осмех ми је рекао Цврца.
Колеге из Слободне Далмације су ми причале да често срећу Михајла Мановића по граду и да их редовно поздравља. Воли да прича о славним данима Југопластике када је освојио два првенства (1971, 1977), три купа СФРЈ (1972, 1974, 1977), а на међунароној сцени Сплићани су два пута тријумфовали у Купу Радивоја Кораћа (1976, 1977). Чувену поставу Мановић, Рато Тврдић, Шолман, Пруг и Сканси су знали сви југословенски клинци рођени педесетих и шесдесетих година прошлог века.
Михајло Мановић Цврца припадао је генерацији која није поражена, већ је једноставно морала да устукне пред хордама полусвета која је успела да уништи све што је деценијама стварано. Штета због среће која је Црвци била мало наклоњена и несреће која га велики део живота пратила. Остајао је редом без земље коју је много волео, стана, среће, здравља, породице. Може ли тужније.
Милорад Бјелогрлић
