Rođen u Beogradu, slavu stekao u Splitu, najveću životnu tragediju doživeo u Beogradu, staračke godine provodi preturajući po kontejnerima u Splitu. Tako bi se u najkraćem mogao da opiše životni put Mihajla Manovića nekadašnjeg talentovanog plejmejkera Radničkog sa Crvenog krsta, a zatim čitavu deceniju igrača prve postave Jugoplastike iz Splita. U košarkaškom svetu daleko poznatiji po nadimku Cvrca.
Njegov život je idealno štivo za filmski scenario. Za četiri decenije i kusur od kada se bavim sportskim „piskaranjem” nisam sreo baksuznijeg sportistu i čoveka. Zvanično smo se upoznali 1994. godine. U to vreme sam pisao za „Ekspres”, a on je bio trener košarkaša Baska. Voleo je da u restoranu na stadionu Baska na Crevoj Ćupriji popije kafu i priča sa legendarnim komentatorom Vladankom Stojakovićem. U montažnim barakama koje su se nalazile pored stadiona, Cvrca je imao svoju sobicu gde je provodio najveći deo vremena. Odlično se sećam da se smejao zbog naslova teksta koji je bio: „U Beogradu ustaša, a u Splitu četnik”.
Imao je srećno detinjstvo. Rođen 18. novembra 1948. godine u Beogradu. Trenirao je košarku u najtalentovanijoj generaciji Radničkog zajedno sa Ivkovićem, Damjanovićem, ali čim je prešao u seniore na poziv Enca Sovitija otišao je u Jugoplastiku. U sezoni 1971/72. je sa Splićanima stigao do finala Kupa šampiona gde su „žuti” u Tel Avivu izgubili od Injisa (70:69). Trener šampiona Italije je bio Aleksandar Nikolić, a tim je predvodio čuveni Dino Menegin.
U gradu pod Marjanom je dočekao rat 1991. Posle završetka igračke karijere vozio je šleper i jedno vreme bio trener juniora Jugoplastike. Kada je krenuo u sedmi razred Osnovne škole „Vlado Bagat” sin Jovan mu je izbačen iz škole, ali iz kluba gde je igrao u kadetskoj ekipi. Tada odlučuje da se sa Jovanom koji je dobio ime po dedi, vrati u Beograd gde je živeo kod majke, zajedno sa sestrom i njenom porodicom. Nije bilo baš sjajno, oskudica sa prostorom, uvek gužva, ali nije „kukao”. To nije radio nikada.
Proklete 2007. godine ga je zadesila najveća moguća tuga. Na Senjaku u kafiću Zodijak mu je greškom ubijen sin. Meta ubica nije bio Jovan nego drugi čovek pripadnik jednog mafijaškog klana. Malo posle te tragedije usledili su zdravstveni problemi posle čega je Cvrca morao na operaciju karcinoma bubrega, dvanaestoplačnog creva i žuči. Tom prilikom je „zaradio” sepsu, ali bog ga je pogledao. Izvukao se. Ubrzo su mu preminuli i majka i sestra. Tada je definitivno odlučio da se vrati u Split gde je proveo najlepše godine života.
Sina je sahranio na Bežanijskom groblju, a u grobu do Jovana počiva i jedna mlada Beograđanka čiju je majku upoznao donoseći cveće. Spojila ih je golema nesreća. Kratko vreme su proveli u braku. Bivša supruga i danas obilazi Jovanov grob, nosi cveće i povremeno u Split Cvrci šalje lekove za dijabetes. Ostali su u korektnim odnosima.
Poslednji put sam slučajno sreo Mihajla Manovića na rivi u Splitu pre četiri godine. I dalje je nosio crninu koja je od Jovanove smrti postala njegov zaštitni znak. U obližnjem „Konzumu” sam kupio dva soka. Dok smo sedeli na klupi i razgovarali „gutao” sam knedle u grlu. Bilo mi je grozno. Imao sam osećaj da je meni bilo mnogo neprijatnije nego njemu. Od kada se vratio u Split Cvrca je beskućnik. Prima socijalnu pomoć koja mu nije dovoljna za normalan život.
Zbog toga svakodnevno „krstari” po gradu, skuplja plastične flaše po kontejnerima koje prodaje kako bi preživeo. Bez obzira na tragičnu sudbinu ne stidi se zbog „kopanja” po kontejnerima. Noću se kupa u moru, a za spavanje se snalazi na razne načine. Tom prilikom mi je rekao da dva puta godišnje dolazi u Beograd i obilazi Jovanov grob. Dolazio bi i češće, ali mu je skupa povratna karta za grad u kojem se rodio.
„Volim Split, more, noćno kupanje, šetnje. Dan mi je uspešan kada se nakrcam flašama. Tada dobijem više novca. Nije me stid. Ne kradem, ne tučem se, ne opijam se. Težak je život, ali šta da radim. Tako je”, kroz tužan osmeh mi je rekao Cvrca.
Kolege iz Slobodne Dalmacije su mi pričale da često sreću Mihajla Manovića po gradu i da ih redovno pozdravlja. Voli da priča o slavnim danima Jugoplastike kada je osvojio dva prvenstva (1971, 1977), tri kupa SFRJ (1972, 1974, 1977), a na međunaronoj sceni Splićani su dva puta trijumfovali u Kupu Radivoja Koraća (1976, 1977). Čuvenu postavu Manović, Rato Tvrdić, Šolman, Prug i Skansi su znali svi jugoslovenski klinci rođeni pedesetih i šesdesetih godina prošlog veka.
Mihajlo Manović Cvrca pripadao je generaciji koja nije poražena, već je jednostavno morala da ustukne pred hordama polusveta koja je uspela da uništi sve što je decenijama stvarano. Šteta zbog sreće koja je Crvci bila malo naklonjena i nesreće koja ga veliki deo života pratila. Ostajao je redom bez zemlje koju je mnogo voleo, stana, sreće, zdravlja, porodice. Može li tužnije.
Milorad Bjelogrlić
