Још од античких времена у оптицају је максима“ Кажеш ли о некој ствари моја је, највише је што о њој можеш рећи“. Својинска овлашћења, са значењем грађанске слободе, данас су зајемчена уставом, законом и међународним уговорима, с тим да њихово манифестовање има карактер доприноса који се чини општем интересу, следствено чему је још од 19. века уобичајен став законодавних власти да својина обавезује.
Један од елемената власништва може бити и државина, у националном правном поретку регулисана Законом о основним својинскоправним односима из 1980.г. (данас: Закон о основама својинскоправих односа, “Сл.лист СФРЈ“ 6/80… “Сл.гласник РС“ 115/2005- ЗОСО), кроз норме које је одређују као фактичку власт на ствари /државина ствари/ или фактичко коришћење непокретности другог лица у обиму који одговара садржини стварне службености/државина права/, дефинисани су права држаоца, губитак државине услед престанка фактичке власти на ствари, право на заштиту од узнемиравања или одузимања, право на судску заштиту независно од сметања државине- по основу права на државину… Власник нема право повраћаја ствари ако држалац има правни основ државине, облигационе или стварноправне природе. Држалац са јачим правним основом као претпостављени власник има право повраћаја ствари од савесног држаоца код кога се ствар налази без правног основа или по слабијем основу, ако су правни основи исте јачине, првенство има лице код кога се ствар налази…
Проблем са огромним бројем уписаних права “држалац“ у катастру непокретности датира од израде катастра непокретности по Закону о
државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима, знатним делом проистекао је из тзв.“израде по убрзаној процедури“
где није било јавих излагања података који служе као основа уписа а поседници из катастра земљишта нису ни имали прилику директно учествовати тј. аргументовати своја својинска права одговарајућим исправама о стицању, већ се процедура сводила на упис држалаца, без уписа власника у свим ситуацијама у којима комисије за то образоване нису у катастарској евиденцији нашле такве исправе /чл.136а. Закона о држаном премеру и катастру и уписима права на непокретностима/.
Тамо где је спровођена прописана, редовна процедура утврђивања испуњености услова за упис својине приликом формирања катастра непокретности, у регијама попут неготинске, где око 25% пунолетног становништва деценијама живи и ради у иностранству, одзив није могао бити одговарајући па су често статуси држалац проистицали из околности да је упис последњег поседника у катастру земљишта вршен на основу периодичних ревизија, констатовањем стања поседа обиласком терена, без увида у исправе о стицању права. Коначно, постојале су бројне ситуације где првобитно уписани поседници нису више били међу живима, њихови правоследбеници у пар следећих генерација нису евидентирани у катастру земљишта, тако да је постојао ненадокнадиви правни вакуум у моменту конституисања катастра непокретности. Највећи број уписа права држалац приликом израде катастра непокретности вршен је у време важења Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима-до 2009.г. а из непознатих разлога одредба чл.58. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова којом се одређује да ће 1.5.2028.г. престати по сили закона право држалаца формулисана је тако да важи тек за уписе извршене после 2009.г- по Закону о државном премеру и катастру. Са карактером изузетка од правила ова се норма не би могла тумачити као начин попуне правне празнине или питања шта са државинама уписаним пре закона из 2009.г, уважавајући смисао, сврху и практичне последице до којих би примена норме довела … а дискриминација по критеријуму периода стицања права држалац такође је противна правном поретку и уставом загарантованим правима. Отуд нам се законско решење из чл.58. Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водовима чини неодрживим.
Следеће питање које се поводом престанка важења одредбе закона из 2009.г. али и ранијег закона, о скраћеном одржају јесте начин
трансформације права уписаних држалаца у право својине.
У Распису РГЗ 952-02-1043/2018-5 од 30.7.2018.г, напомена уз т.2. наведено је “по Закону се више не уписује државина, односно својство држаоца; промена држаоца који је већ уписан по Закону о државном премеру и катастру се спроводи на основу подобне исправе (не повлачећи разлику између државине стечене на основу Закона о државном премеру и катастру и оне стечене по ранијем Закону о
државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима, без обзира што то нови пропис чини)“. Актом РГЗ 06 бр.952-1208/2018 од 06.9.2018.г. изнето је становиште да се на основу чињенице да су се законски услови за брисање држаоца и упис права својине (чл.133.ст.1. Закона о државном премеру и катастру, који је стављен ван снаге 8.6.2018.г.) стекли пре престанка важења тог члана, по захтеву који би странка поднела након ступања на снагу новог закона, не може бити дозвољљено брисање држаоца уз истовремени упис досадашњег држаоца као власника катастарске парцеле. Оваквим законским решењима отворени су проблеми који дотичу и начела правне сигурности, поуздања у податке катастра непокретности- већ извршене уписе у катастар непокретности, заштите стечених права, а манифестују се, на нивоу Србије, мноштвом ситуација у којима је приликом оснивања катастра непокретности сублимирањем података катастра земљишта као фактичког регистра и зељишнокњижног и тапијског система као правног регистра, извршен упис права “држалац“ са законом израженим циљем његове трансформације у право власника на парцелама уколико у сразмерно кратком року од тог чина (првобитно 2, затим 3 и коначно 5 година) таква правна позиција, јавно публикована у бази података катастра непокретности, не буде дерогирана од стране евентуалног имаоца јачег правног основа.
Преласком на систем катастра непокретности, углавном из разлога обједињавања правног (земљишнокњижни или тапијски системи) и регистра фактичког стања (катастар земљишта), законом је уређено да је предмет уписа у катастру непокретности приликом његовог оснивања и државина, тачније “врста права “- “држалац“, у ситуацијама где нису испуњени услови за упис односног лица као субјекта права својине.
Специфичности ове законске категорије државине, успостављене везано за престанак земљишнокњижног и тапијског система и устројавање катастра непокретости, у односу на оно што је регулисано Законом о основама својинскоправних односа, а по прописима који су важили до 8.6.2018.г.- ступања на снагу Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова, јесу: 1)-околност да у ситуацијама када је извршен упис облика својине “приватна“ нема власника непокретности у јавној евиденцији; 2)- околност да по Закону одржавном премеру и катастру чл.135.ст.5, на непокретностима на којима је уписан држалац, дозволиће се промена држаоца на основу исправе за упис, сходном применом општих услова за упис права из овог закона; 3)- право субјекта уписаног са врстом права “држалац“, /као и његовог правног следбеника/, на катастарској парцели- земљишту приликом оснивања катастра непокретности да, истеком рока од 2 године (Закон о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима- “Сл.гласник РС“ 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/0 и 101/05), односно- првобитно 3 а потом 5 година од почетка примене катастра непокретности (Закон о државном премеру и катастру “Сл.гласник РС“ 72/2009, 18/10, 65/13, 15/15-УС, 96/15, 47/17-аутент.тумачење и 113/17-др.закон) БУДЕ УПИСАН КАО ВЛАСНИК под условом да треће лице у истом периоду није поднело захтев катастру за упис својине на основу исправе за упис, нпр.пресуде; 4)- не престаје на начин прописан за престанак класичне државине- престанком фактичке власти на ствари; 5)-испуњеност услова за трансформацију државине у својину утврђује се у управном поступку код Службе за катастар непокретности, што је довољан разлог уписа раније уписаног држаоца као власника парцеле. За разлику од “земљишнокњижног одржаја“, табуларног или тапијског одржаја, где је право својине по скраћеном року уписивано након што се у
грађанском спору пред судом утврди право својине, овде је за то довољан протек рока, непостојања опозитног захтева трећег лица и
управни акт Службе за катастар непокретности којим се утврђује испуњеност услова уписа у катастар непокретности. Могло би се рећи,
без обзира на одређивање протека рока, као код одржаја /уз уважавање необориве законске претпоставке да је од момента уписа у
катастар непокретности она законита и савесна/, да право уписа права својине уписаног држаоца у катастру непкретности јесте особени основ стицања, подводив под норму из чл.20.ст. Закона о основама својинскоправних односа: право својине (поред стицања по самом
закону, на основу правног посла и наслеђивањем) стиче се и одлуком државног органа на начин и под условима одређеним законом- за
разлику од ситуације када се оно стиче по самом закону- одржајем као оригинерним стицањем (чл.21).
У случају подношења тужби ради утврђења да је уписани држалац стекао право својине одржајем по ЗОСО, чланом 28.ст.2. и 4. наведено
је да се право утврђује на непокретностима на којим други има право својине. У катастру непокретности највећи број таквих ситуација значи
да приликом израде катастра неокретности није извршен упис власника, који би онда био тужена страна у парничном поступку. Отуд се тужиоци углавном одлучују да тужбе подносе против Републике Србије. Такво одређење тужене стране, испровоцирано непостојањем уписаног власника непокретности, основа може имати у Закону о јавној својини Републике Србије (“Сл.гласник РС“ 72/2011… 105/2014), чл.72.ст.1- “непокретности које су на основу Закона о средствима у својини Републике Србије (“Сл.гласник РС“ 53/95…) на дан ступања на снагу овог закона у државној својини, постају средства у јавној својини Републике Србије, ако овим законом није друкчије одређено“. Закон о средствима у својини Р. Србије чланом 1.ст.5. предвиђао је да су у државној својини средства за која се, у складу са законом утврди да су
без власника. Према наведеној одредби Закона о јавној својини, тужиоци би морали претходно сагледати није ли у питању други облик јавне својине, примера ради општинске, на шта норма упућује. Са друге стране, актуелно је и решење Закона о наслеђивању (Сл.гласник РС 46/95…6/2015)- “Република Србија је последњи законски наследник“.
Примереном потребама времена чини нам се стављање ван снаге чл.58.Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова уз
допуну законског текста нормом да ће у управним поступцима РГЗ донети по службеној дужности решења о упису права својине у корист
свакога од досадашњих држалаца на чијој су страни, до ступања на снагу Закона о поступку уписа у катастар непокретности и водова, испуњени услови из чл.133.ст.1. ранијег Закона о државном премеру и катастру. Државинска заштита, својина по основу одржаја у складу са
ЗОСО, као и норме посебних закона које прописују услове признања права власништва и даље остају актуелни као оквири трансформације
државине у својину, без обзира да ли ће она бити уписана односно избрисана из базе података катастра непокретности. До тада, остају
могућности промета непокретности у којима је отуђилац уписани у катастру непокретности држалац, уз претходно образложене лимите и
домете.
Ранко Јаковљевић
