5.октобра сада давне 2014.године, на 14. годишњицу свргавања са власти режима Слободана Милошевића и радикалских сатрапа родом из брдовите земље шумовитог Балкана, београдска Политика при дну своје пете странице дала је кратко подсећање на догађај који је обележио почетак трећег миленијума у Србији. Главни наслов у новинама био је посвећен интервјуу са режисером Никитом Михалковим и, у склопу тога, подсећање Андреја Кончаловског како је “још на прстену краља Соломона, са унутрашње стране, писалоИ то ће проћи “.
У промишљању како изразити негодовање због комунистичких репресалија раних педесетих година протеклог века, опоненти “власти прљавих руку“, на бело окреченом зиду кафанског нужника у хотелу “Србија“ парчетом цигле урезали су речи “И ТО ЋЕ ПРОЋИ“. Дуго времена органи реда бавили су се активностима на демаскирању починиоца, привођено је море људи на информативне разговоре, било је и “добронамерног убеђивања“ не би ли се издејствовало признање, но Кладовљани су зидом ћутања успели одбранити свог “дисидента“. И у Андрићевој приповести присутан је исти мотив, што је било повод Моми Капору да сачини забелешку “И то ће проћи“: “У Андрићевој новели ‘Зека’, на београдском купалишту ‘Шест топола’ покрај једне страћаре у којој се точи пиво, за време окупације њен газда је поставио таблу на којој је писало И ТО ЋЕ ПРОЋИ. Питао га један зашто је то написао, а он му казао: Паметни знају…“
Додатни проблем кладовским органима реда причињавала је упорност “изгредника“- недуго пошто су била састругана и прекречена слова компромитујућег садржаја, под велом ноћи изнедрио би се исти натпис “ И то ће проћи“.
Приповест на исту тему, на узвишени поетски начин, овековечио је Бертолд Брехт стиховима “Непобедивог натписа“: “У време првог светског рата/ У једној ћелији италијанског затвора Сан Карло,/ Пуног ухапшених војника, пијаница и лопова,/ Један војник- социјалист мастиљавом писаљком угреба у зид:/ Живео Лењин!/ Сасвим горе, у полумрачној ћелији, једва видљиво, али/ Исписано огромним словима./ Кад стражари то видеше, послаше једног молера с кофом креча/ И он четком с дугачком дршком премаза претећи натпис./ Али пошто је кречом прешао само по словима,/ У ћелији је горе сад стајало кречом:/ Живео Лењин!/ Тек други молер све то премаза широком четком,/ Тако да неколико сати ничег није било, али у зору,/ Кад се креч осушио, поново испод њега изби натпис/ Живео Лењин!/ Онда стражари испослаше против натписа неког зидара с ножем./ И он је, слово по слово, читав час гребао натпис./ Кад је завршио, горе у ћелији је стајао, овог пута безбојан/ Али дубоко усечен у зид, непобедиви натпис:/ Живео Лењин!/ Сад уклоните зид!- рече војник“ .
Друго време донело је нове изазове- “урби ет орби“. Залудна мистрија постпетооктобарског набоја вратила је на позорницу клонирано потомство клерофашистичких националиста. Кротка, лако поткупљива, радикалска публика за мање од 30 сребрњака спремна је била глумити савест човечанства, за ту прилику заменивши образ полеђином. Нових 14 година реактуелизовале су, више него раније, дилему: Хоће ли и то проћи? Ветар у леђа променама дало је и дилетантско криминално понашање “других међу једнакима“. Изобиље у сиромаштву прелило је чашу 25.октобра лета 2026.
Пропустивши историјску шансу да ухапси сам себе, велеумни племић Дон Кихот од Манче (у Сервантесовој романтичнијој верзији: Ел ингениосо хидалго дон Qуијоте де ла Манцха) самопрогласио се за предводника опозиције. И то какве! Која ће лако згрнуто богатство у претходникм животима уделити опљачканим Србима? Али не ‘’три црвене за глас’’ него за спасење душа својих, данас молитвама блаженомислећег Профирија: ‘’Сине Јединородни, Ти који си исцељавао сваку болест и сваку рану у људима.Помилуј ме и избави од болести моје…’’, а сутра- сутра жезлом тамничким.
Има један град у Србији који своје име дугује установи за организовано окајавање грехова- казнионици налик Золином “Драјфусовом острву“. Од њених, надалеко по муци знаних, направа за утамничење људи окивањем ногу и руку- клада, потиче назив нововековног Кладова. Затвор је једном разрушен а његова улазна врата уграђена у здање хришћанске богомоље, како сведочи запис од 5. октобра ( али не 2000.г!) 1735. лета Господњег. Обновљен је повратком османлија у градску тврђаву и наставио “живот“ све до последњег масовног стрељања заточеника- припадника четничког покрета отпора и њихових помагача, 1946.године, без суда и пресуда. И ТО ЈЕ ПРОШЛО.
Затвор не треба обновити, већ поверење у људе и правду. Прилика је пред нама.
Ранко Јаковљевић
