5.oktobra sada davne 2014.godine, na 14. godišnjicu svrgavanja sa vlasti režima Slobodana Miloševića i radikalskih satrapa rodom iz brdovite zemlje šumovitog Balkana, beogradska Politika pri dnu svoje pete stranice dala je kratko podsećanje na događaj koji je obeležio početak trećeg milenijuma u Srbiji. Glavni naslov u novinama bio je posvećen intervjuu sa režiserom Nikitom Mihalkovim i, u sklopu toga, podsećanje Andreja Končalovskog kako je “još na prstenu kralja Solomona, sa unutrašnje strane, pisaloI to će proći “.
U promišljanju kako izraziti negodovanje zbog komunističkih represalija ranih pedesetih godina proteklog veka, oponenti “vlasti prljavih ruku“, na belo okrečenom zidu kafanskog nužnika u hotelu “Srbija“ parčetom cigle urezali su reči “I TO ĆE PROĆI“. Dugo vremena organi reda bavili su se aktivnostima na demaskiranju počinioca, privođeno je more ljudi na informativne razgovore, bilo je i “dobronamernog ubeđivanja“ ne bi li se izdejstvovalo priznanje, no Kladovljani su zidom ćutanja uspeli odbraniti svog “disidenta“. I u Andrićevoj pripovesti prisutan je isti motiv, što je bilo povod Momi Kaporu da sačini zabelešku “I to će proći“: “U Andrićevoj noveli ‘Zeka’, na beogradskom kupalištu ‘Šest topola’ pokraj jedne straćare u kojoj se toči pivo, za vreme okupacije njen gazda je postavio tablu na kojoj je pisalo I TO ĆE PROĆI. Pitao ga jedan zašto je to napisao, a on mu kazao: Pametni znaju…“
Dodatni problem kladovskim organima reda pričinjavala je upornost “izgrednika“- nedugo pošto su bila sastrugana i prekrečena slova kompromitujućeg sadržaja, pod velom noći iznedrio bi se isti natpis “ I to će proći“.
Pripovest na istu temu, na uzvišeni poetski način, ovekovečio je Bertold Breht stihovima “Nepobedivog natpisa“: “U vreme prvog svetskog rata/ U jednoj ćeliji italijanskog zatvora San Karlo,/ Punog uhapšenih vojnika, pijanica i lopova,/ Jedan vojnik- socijalist mastiljavom pisaljkom ugreba u zid:/ Živeo Lenjin!/ Sasvim gore, u polumračnoj ćeliji, jedva vidljivo, ali/ Ispisano ogromnim slovima./ Kad stražari to videše, poslaše jednog molera s kofom kreča/ I on četkom s dugačkom drškom premaza preteći natpis./ Ali pošto je krečom prešao samo po slovima,/ U ćeliji je gore sad stajalo krečom:/ Živeo Lenjin!/ Tek drugi moler sve to premaza širokom četkom,/ Tako da nekoliko sati ničeg nije bilo, ali u zoru,/ Kad se kreč osušio, ponovo ispod njega izbi natpis/ Živeo Lenjin!/ Onda stražari isposlaše protiv natpisa nekog zidara s nožem./ I on je, slovo po slovo, čitav čas grebao natpis./ Kad je završio, gore u ćeliji je stajao, ovog puta bezbojan/ Ali duboko usečen u zid, nepobedivi natpis:/ Živeo Lenjin!/ Sad uklonite zid!- reče vojnik“ .
Drugo vreme donelo je nove izazove- “urbi et orbi“. Zaludna mistrija postpetooktobarskog naboja vratila je na pozornicu klonirano potomstvo klerofašističkih nacionalista. Krotka, lako potkupljiva, radikalska publika za manje od 30 srebrnjaka spremna je bila glumiti savest čovečanstva, za tu priliku zamenivši obraz poleđinom. Novih 14 godina reaktuelizovale su, više nego ranije, dilemu: Hoće li i to proći? Vetar u leđa promenama dalo je i diletantsko kriminalno ponašanje “drugih među jednakima“. Izobilje u siromaštvu prelilo je čašu 25.oktobra leta 2026.
Propustivši istorijsku šansu da uhapsi sam sebe, veleumni plemić Don Kihot od Manče (u Servantesovoj romantičnijoj verziji: El ingenioso hidalgo don Quijote de la Mancha) samoproglasio se za predvodnika opozicije. I to kakve! Koja će lako zgrnuto bogatstvo u prethodnikm životima udeliti opljačkanim Srbima? Ali ne ‘’tri crvene za glas’’ nego za spasenje duša svojih, danas molitvama blaženomislećeg Profirija: ‘’Sine Jedinorodni, Ti koji si isceljavao svaku bolest i svaku ranu u ljudima.Pomiluj me i izbavi od bolesti moje…’’, a sutra- sutra žezlom tamničkim.
Ima jedan grad u Srbiji koji svoje ime duguje ustanovi za organizovano okajavanje grehova- kaznionici nalik Zolinom “Drajfusovom ostrvu“. Od njenih, nadaleko po muci znanih, naprava za utamničenje ljudi okivanjem nogu i ruku- klada, potiče naziv novovekovnog Kladova. Zatvor je jednom razrušen a njegova ulazna vrata ugrađena u zdanje hrišćanske bogomolje, kako svedoči zapis od 5. oktobra ( ali ne 2000.g!) 1735. leta Gospodnjeg. Obnovljen je povratkom osmanlija u gradsku tvrđavu i nastavio “život“ sve do poslednjeg masovnog streljanja zatočenika- pripadnika četničkog pokreta otpora i njihovih pomagača, 1946.godine, bez suda i presuda. I TO JE PROŠLO.
Zatvor ne treba obnoviti, već poverenje u ljude i pravdu. Prilika je pred nama.
Ranko Jakovljević
