U istoriji pitoresknog podunavskog grada 3.decembar posebno je poštovan kao dan obeležavanja sećanja na svete mučenike Evstatija, Tespesija i Anatolijа, a od 2025.g. i kao dan donošenja rešenja lokalnog parlamenta kojim se odlučuje da kladovska opština kupi nekretninu- negdašnju javnu apoteku, davnašnjih dana sazdanu novcem i trudom njenih meštana, sa nominalnim ciljem “zadovoljavanja potreba pružanja usluga javnog servisa u nadležnosti Opštine Kladovo “. Tako se kaže u opštinskom aktu 364-114/2025-I uz pojašnjenje da je osnov činjenja inicijativa kabineta predsednika opštine. Da ne bude zabune, budući kupac je odredio i cenu 87.987,77 eura u dinarskoj protivvrednosti.
Prodavac, grad Bor uspeo je status “držaoca“ poslovnog prostora preimenovati u sopstveno vlasništvo a da dotadašnji imalac prava-Republika Srbija nije ni okom trenula, kao uostalom ni opštinski javni pravobranilac Kladova, čijim sredstvima je prostor nastao pre pola veka. Skupština opštine Bor na sednici od 1.12.2008.g. donela je odluku o preuzimanju osnivačkih prava nad apotekarskom ustanovom Bor, nadležnom za opštine Bor, Kladovo, Negotin i Majdanpek, menjajući joj naziv u “Apoteka Bor“ 15 godina kasnije Gradska uprava grada Bor pribegla je zahtevu za upis gradske svojine na poslovnom prostoru bivše kladovske apoteke, čiji je do tada bile tek “držalac“. /Kao osnov priložila je citiranu odluku sa dopunom iz 2016 i odluku o ukidanju Apoteke Bor 022-93/2020-I od 11.9.2020, obznanjenu u “Sl.listu grada Bora“ br 45/2020- po njoj (čl.2.) prava i sredstva ustanove preuzima Grad Bor– Poverioci su pozvani da likvidacionom upravniku prijave svoja potraživanja/. Prenebregnuto je pravilo važeće hiljadama godina, koje u transkripciji Valtazara Bogišića glasi “Ono što sam nemaš ne možeš ni drugom dati“. Naime borska apotekarska ustanova nije imala niti svojinu niti pravo korišćenja na odnosnom poslovnom prostoru već je legitimno bila sa statusom “držalac“- bez vlasničkih prava. Prevedeno na govor Brane Crnčevića “Država ćuti, Kladovo ćuti… svi su po malo zabrinuti“ ali niko nije osporio gest državnog organa koji po rečenom, iz ‘’držalac na svojini Republike Srbije’’ transformiše apsolutno pravo na nepokretnosti u sopstvenost grada Bora.
I bi rečeno,i nekažnjeno- ugovorom o kupoprodaji OPU 691-2025 od 18.12.2025.g. poslovni prostor nekadašnje kladovske javne apoteke postao je javna svojina opštine Kladovo.
Po redovnom toku stvari, kako je naznačeno u aktu kladovskog parlamenta kojim se odlučuje da opština kupi određeni poslovni prostor, jedino- isključivo radi “zadovoljavanja potreba pružanja usluga javnog servisa u nadležnosti opštine Kladovo“, za očekivati je bilo da se jedini dopušteni zakonski osnov kupovine materijalizuje, u funkciji opšteg interesa.
Pozovemo li u pomoć “veštačku inteligenciju’’ doznaćemo da Javni servis opštine(ili lokalni javni servis) predstavlja javno preduzeće, ustanovu ili medij čiji je osnivač lokalna samouprava (opština ili grad) sa ciljem zadovoljavanja svakodnevnih životnih potreba građana na toj teritoriji; glavne karakteristike javnog servisa: Javni interes iznad profita- Glavni cilj nije ostvarivanje zarade, već pružanje kvalitetne i dostupne usluge svim građanima; Finansiranje: Finansiraju se delom iz budžeta opštine (novcem poreskih obveznika), a delom iz sopstvenih prihoda (naplatom usluga).
Komisija opštine Kladovo za pribavljanje nepokretnosti pod predsedateljstvom Ivane Modrić, bez naznake je li možda u pitanju tzv.Zenonov paradoks o tome kako su ‘’promene samo iluzija’’, već 6.marta 2026.godine obznanila je oglas 386-6/2026-II za izdavanje kupljenog lokala u zakup sa jedinom dozvoljenom namenom: bankarske poslovne delatnosti!
Nije nemoguće da glavni cilj nije bio ostvarivanje zarade, ali tu se završavaju svi sa zakonima logike usaglašeni modaliteti ocene ispunjenosti pretpostavki zbog kojih je nekretnina kupljena, bez obzira što je opština imala i ima još sijaset poslovnih prostora čiji je način korišćenja pod znakom pitanja.
Kako bilo, tek za uloženih 87.987,77 evra svojih para Kladovo je dobilo još jedna ugovor o zakupu a zdanje je u funkciji rada Banke Poštanske štedionice, za koju je firmu lokalna uprava od početaka SNS vladavine iskazivala više nego roditeljsku brigu. Svečano otvaranje presecanjem vrpce izvršio je tadašnji menadžer, potonji predsednik opštine, koji će relativno brzo ostavkom biti onemogućen da dokrajči svoju viziju razvoja, a sudbinu banke blagoslovio je lokalni magnat u čijem se portfelju nalazio inicijalno namenjeni poslovni prostor, rekavši za medije: “Otvaranje banke značajno je za privrednike iako u gradu postoji nekoliko afirmisanih banaka. Konkurencija je dobro došla…“. Poslovno partnerstvo prvog zakupodavca i Poštanske štedionice nije dugo trajalo- bila prinuđeno potražiti novo mesto pod kladovskim suncem.
Bez konkurencije lica iz drugih delatnosti, nama nepoznatim načinom podvođenja pod “pravila službe“ izdavanja banci uz adut da tako na(s)laže javni interes “uddovoljavanja potrebi pružanja usluga javnog servisa u nadležnosti opštine Kladovo“- prilikom sklapanja aktuelnog ugovora o zakupu, “Poštanska štedionica“ dospela je do atraktivnog poslovnog prostora bez da je morala uložiti ijednu paru u kupovinu.
Usledili su lokalni parlamentarni izbori kada je vlast stresla sopstveni šinjel odrekavši se usluga predsednika opštine koji je komonto sopstvenom kabinetu svega par meseci ranije “dao dopuštenje“ da “inicira“ ulaganje novca građana Kladova u kupovinu lokala- ispostavilo se za potrebe Banke Poštanska štedionica.
Ali banka-zakupodavac, omiljenom uzrečicom otišavšeg predsednika, prepoznala je njegove profesionalne kvalitete pa je promptno dobio uhlebljenje radnim angažovanjem kao bankarski ekspert, sa dugogodišwim stažom prodavca u samostalnoj trgovinskoj radnji.
Za očekivati je da usledi zainteresovanost eksperata nekih drugih provenijencija za, inače ovom podneblju svojstvenu, “lakoću zaborava“. Da još neko izuzev “junaka skaske’’, bude svoj na svome, da mu stihovi omiljenog madrigala ‘’zanela ga svetla malenoga grada’’ ne daju alibi.
A spomen na trojicu hrišćanskih mučenika sa početka ovog teksta, bačenih zverima što, božjim proviđenjem zauzdane, nisu mogle da im naude, ostaje i dalje beleg stradalništva kao zaloge izvesnije budućnosti.
Ranko Jakovljević
