У историји питорескног подунавског града 3.децембар посебно је поштован као дан обележавања сећања на свете мученике Евстатија, Теспесија и Анатолија, а од 2025.г. и као дан доношења решења локалног парламента којим се одлучује да кладовска општина купи некретнину- негдашњу јавну апотеку, давнашњих дана саздану новцем и трудом њених мештана, са номиналним циљем “задовољавања потреба пружања услуга јавног сервиса у надлежности Општине Кладово “. Тако се каже у општинском акту 364-114/2025-И уз појашњење да је основ чињења иницијатива кабинета председника општине. Да не буде забуне, будући купац је одредио и цену 87.987,77 еура у динарској противвредности.
Продавац, град Бор успео је статус “држаоца“ пословног простора преименовати у сопствено власништво а да дотадашњи ималац права-Република Србија није ни оком тренула, као уосталом ни општински јавни правобранилац Кладова, чијим средствима је простор настао пре пола века. Скупштина општине Бор на седници од 1.12.2008.г. донела је одлуку о преузимању оснивачких права над апотекарском установом Бор, надлежном за општине Бор, Кладово, Неготин и Мајданпек, мењајући јој назив у “Апотека Бор“ 15 година касније Градска управа града Бор прибегла је захтеву за упис градске својине на пословном простору бивше кладовске апотеке, чији је до тада биле тек “држалац“. /Као основ приложила је цитирану одлуку са допуном из 2016 и одлуку о укидању Апотеке Бор 022-93/2020-И од 11.9.2020, обзнањену у “Сл.листу града Бора“ бр 45/2020- по њој (чл.2.) права и средства установе преузима Град Бор– Повериоци су позвани да ликвидационом управнику пријаве своја потраживања/. Пренебрегнуто је правило важеће хиљадама година, које у транскрипцији Валтазара Богишића гласи “Оно што сам немаш не можеш ни другом дати“. Наиме борска апотекарска установа није имала нити својину нити право коришћења на односном пословном простору већ је легитимно била са статусом “држалац“- без власничких права. Преведено на говор Бране Црнчевића “Држава ћути, Кладово ћути… сви су по мало забринути“ али нико није оспорио гест државног органа који по реченом, из ‘’држалац на својини Републике Србије’’ трансформише апсолутно право на непокретности у сопственост града Бора.
И би речено,и некажњено- уговором о купопродаји ОПУ 691-2025 од 18.12.2025.г. пословни простор некадашње кладовске јавне апотеке постао је јавна својина општине Кладово.
По редовном току ствари, како је назначено у акту кладовског парламента којим се одлучује да општина купи одређени пословни простор, једино- искључиво ради “задовољавања потреба пружања услуга јавног сервиса у надлежности општине Кладово“, за очекивати је било да се једини допуштени законски основ куповине материјализује, у функцији општег интереса.
Позовемо ли у помоћ “вештачку интелигенцију’’ дознаћемо да Јавни сервис општине(или локални јавни сервис) представља јавно предузеће, установу или медиј чији је оснивач локална самоуправа (општина или град) са циљем задовољавања свакодневних животних потреба грађана на тој територији; главне карактеристике јавног сервиса: Јавни интерес изнад профита- Главни циљ није остваривање зараде, већ пружање квалитетне и доступне услуге свим грађанима; Финансирање: Финансирају се делом из буџета општине (новцем пореских обвезника), а делом из сопствених прихода (наплатом услуга).
Комисија општине Кладово за прибављање непокретности под председатељством Иване Модрић, без назнаке је ли можда у питању тзв.Зенонов парадокс о томе како су ‘’промене само илузија’’, већ 6.марта 2026.године обзнанила је оглас 386-6/2026-ИИ за издавање купљеног локала у закуп са једином дозвољеном наменом: банкарске пословне делатности!
Није немогуће да главни циљ није био остваривање зараде, али ту се завршавају сви са законима логике усаглашени модалитети оцене испуњености претпоставки због којих је некретнина купљена, без обзира што је општина имала и има још сијасет пословних простора чији је начин коришћења под знаком питања.
Како било, тек за уложених 87.987,77 евра својих пара Кладово је добило још једна уговор о закупу а здање је у функцији рада Банке Поштанске штедионице, за коју је фирму локална управа од почетака СНС владавине исказивала више него родитељску бригу. Свечано отварање пресецањем врпце извршио је тадашњи менаџер, потоњи председник општине, који ће релативно брзо оставком бити онемогућен да докрајчи своју визију развоја, а судбину банке благословио је локални магнат у чијем се портфељу налазио иницијално намењени пословни простор, рекавши за медије: “Отварање банке значајно је за привреднике иако у граду постоји неколико афирмисаних банака. Конкуренција је добро дошла…“. Пословно партнерство првог закуподавца и Поштанске штедионице није дуго трајало- била принуђено потражити ново место под кладовским сунцем.
Без конкуренције лица из других делатности, нама непознатим начином подвођења под “правила службе“ издавања банци уз адут да тако на(с)лаже јавни интерес “уддовољавања потреби пружања услуга јавног сервиса у надлежности општине Кладово“- приликом склапања актуелног уговора о закупу, “Поштанска штедионица“ доспела је до атрактивног пословног простора без да је морала уложити иједну пару у куповину.
Уследили су локални парламентарни избори када је власт стресла сопствени шињел одрекавши се услуга председника општине који је комонто сопственом кабинету свега пар месеци раније “дао допуштење“ да “иницира“ улагање новца грађана Кладова у куповину локала- испоставило се за потребе Банке Поштанска штедионица.
Али банка-закуподавац, омиљеном узречицом отишавшег председника, препознала је његове професионалне квалитете па је промптно добио ухлебљење радним ангажовањем као банкарски експерт, са дугогодишwим стажом продавца у самосталној трговинској радњи.
За очекивати је да уследи заинтересованост експерата неких других провенијенција за, иначе овом поднебљу својствену, “лакоћу заборава“. Да још неко изузев “јунака скаске’’, буде свој на своме, да му стихови омиљеног мадригала ‘’занела га светла маленога града’’ не дају алиби.
А спомен на тројицу хришћанских мученика са почетка овог текста, бачених зверима што, божјим провиђењем зауздане, нису могле да им науде, остаје и даље белег страдалништва као залоге извесније будућности.
Ранко Јаковљевић
