Почетак нове календарске 2026. године, Србија је следећим кораком на великој прекретници.
Специфичност времена у ком је целокупно људско друштво данас као и геополитичка позиција и социолошка својственост Србије, су њеном људству наменили један комад скупљег века. Комад у ком главна улога представља избегавање апокалиптичне завршнице једног, посрнулог идеолошког света који испушта од Бога добијену слободу којој је гарант разум. Блистава битка разумних за смислом води се данас у Србији.
Важан систем каквим се назрела демократија, систем који треба да резултира избором најспособнијих да изнађу најбоља решења за друштво данас грдно подбацује. Свест људи о томе да треба да бирају и кога и зашто бирају је потпуно заведена и помућена, што конзумеризмом, обесним елитизмом, идеологијама… што све у крајњем резултује једном отупљеношћу за суочење са реалношћу… А оно са чим смо сви данас суочени кад као друштво станемо пред огледало, пред један јасан суд стања у ком се налазимо, хтели то да признамо или не, јесте одраз над једном великом обзнаном која приказује уједно и стање каквим ми заправо ту демократију данас пројектујемо, каквом је ми као друштво скупа творимо: Сав њен потенцијал (устројство) је блокиран већинском доминацијом стомачних потреба којима је заустављен дух и разборитост ума. Људско друштво је озбиљно закочено од стране једног јаког култа незаситих безумника овисних о материјалистичкој моћи па се тако нашом збиљом разоткрива један систем материјалистичког надметања за врх те пирамидалне преваре стомака над умом и друштво пропада, стагнира. Одвратно устајало време у ком се једино незасити стомаци утркују за преимућство.
Ово се јасно очитује данас тако што се у свакој уметничкој визији назире постапокалипса као нада (као излаз) да ће неки од нас преживет крах на послетку скоро извесног пада ове ослепљене цивилизације која као да саму себе саплиће у пропаст. Погледајте само рудименте данас преостале филозофије која увек иде тик иза уметничког визије (претварајући је разумом у назоре, у свесну одлуку у избор циља ком тежимо), једне масовне, популарне филозофије коју је напустио сваки смисао, и која, отуђена од духа, сама по себи, нестаје из наших живота, а потребна је продуховљена, неопходна је да би човек испливао из киселих мочвара стомака и узлетео у више сфере разума које краси ведрина разборитости која омогућава далек увид, далекосежно најбољу градњу за будућност.
Индивидуализам сваког појединог стомака, ма колико изузетно пробаван да је, скончава утамничен у мраку празнине. Ту скончава свака идеологија, сваког појединца који није победио себе са оних виших ступњева сопства, ступња разума који је у сфери духа, а то убрзо следује и друштву таквих појединаца… Са друге стране, рој пчела није безумно послушништво већ ипак предобразба једног надсвесног система његових чинилаца, система који је подупрт свешћу сваке јединке која га чини… То је друштво ума које има одлике здравог организма којим управља разум, свест организма, која је виша од пуке глади сваке његове ћелије – просте јединке… Без друштва нема ни мене, ма колико уређен био свет у мени; Без спољашњег унутрашње нема сврхе да постоји и обратно.
Очи овог оваквог нашег данашњег света би данас тако требале да препознају оно што се само од себе збива у Србији. Ројење је у јеку, младе пчеле формирају ново друштво. Друштво разума које стомак враћа у оквире органа за варење.
Друштво (као храм, гајилиште) разума је једино слободно од тамница идеологије и само заједница мислећих посвећеника ка добробити заједнице може одолети идеолошким понорима махните глади. И при том, никако било какве странпутице херојског култа посвећеника који ће да све узме у један пар својих руку и реши све проблеме… не, већ дословно стварања улога -функција у којим ће се у краћим временским периодима смењивати најспособнији које сваки нараштај изнедри. Смењивост оних који у друштву врше функцију власти мора бити учесталија! Да се свест о постојању не би губила код оних који бирају а да се изабрани не би помрачили (народски речено попишманили). Јер, бласфемија је одрећи се од Бога добијене слободе са једне стране као и са друге стране умислити да сам Христос баш ја и да је то његов други долазак, замка сујетне уобразиље која чучи у сваком од нас и на коју и рачуна онај Принц овога света… Нема изабраног вође који ће да мисли за нас. Појединац не сме да престане да буде градивни мислећи елемент друштва (не сме изгубити чврстину и потпору коју му даје) нити сме умислити да је његова грађевина коју чини са другима. Поента је у улози, форми у којој ће најспособнији бити дужни да управљају тако да одражавају оне које представљају и толико да то не прерасте у тиранију, умисао поседовања других. Увиђамо ли да су мандати од 4 године предуги, а да могућност реизбора само распирује уобразиље тирана и одвраћа људе од бремена управљања собом и друштвом? Друштво тад губи веру у себе и одриче се своје слободе у корист појединца чија слобода бива предимензионирана, тиранска. Закључак: Божији дар слободе није бреме, личан је дар и није преносив на другог!
Само уоброчени и тек насушно гладни могу бити здрави градитељи демократског – од људи уређеног друштва. А данас се у Србији подиже рој који лечи обесно разумом. То је природно и Богу угодно. То није лак задатак јер је тешко зависне назвати излеченим, икад.
Овде долазимо до нечега и говоримо о нечему што представља КЛЈУЧ за одагнавање пропасти… КЛЈУЧ за преокрет и КЛЈУЧ за демократски систем каквим би здрав и функционалан исти требао бити:
Свако овисништво је болест не само појединца (на ком је најочитија) већ и његовог друштва (које чува калуп овисиштву); Оно је потпуно излечиво тек кроз нове генерације разумних које су отрежњене терором и ужасом старијих овисника. Не млади који ће поћи путем идентификације са овисним насилникомкоје је зло укалупило (Стокхолмски синдром и идентификација са агресором јер то је кратак пут до губљења сопства), већ разумни – способни да схвате погубност његовог злодела подређеног незаситој мрачној провалији способни да избегну калуп, е та свест је почетак и догађа се управо данас у Србији на наше очи. И ,,отаџбина се брани лепотом“… Чудо Божије природе. Јер разуман човек ипак брани своју слободу – најлепши и највреднији дар од Бога.
Слобода је бит непосредне, непатворенеи неуљуљкане демократије. Али(!) никад немојмо губити из вида да она то престаје да буде сваки пут када се, чим се, препусти удаљавању од стварности коју намеће ужитак претрпаног проклето алавог стомака (који у нарави сву крв од мозга тад повлачи себи). Демократија увек мора да одбија такво једно опасно удаљавање од садашњег тренутка са којим мора очи у очи, непрестано будна најбриткије и оштро резоновати до мере, фреквенције лепета крила. Онда узлећемо, и винути у сферама разума обитавамо и сагледавано наредне изазове стварности из најбоље позиције, из реалног времена у ком смо. Постајемо делатворни чинилац у великом току ствари, са најактивнијим ступњем учинка у истом. Усудићу се да кажем да је тад Свети Дух присутан и да са њим резонујемо.
Адвокат Иван Татић
