Početak nove kalendarske 2026. godine, Srbija je sledećim korakom na velikoj prekretnici.
Specifičnost vremena u kom je celokupno ljudsko društvo danas kao i geopolitička pozicija i sociološka svojstvenost Srbije, su njenom ljudstvu namenili jedan komad skupljeg veka. Komad u kom glavna uloga predstavlja izbegavanje apokaliptične završnice jednog, posrnulog ideološkog sveta koji ispušta od Boga dobijenu slobodu kojoj je garant razum. Blistava bitka razumnih za smislom vodi se danas u Srbiji.
Važan sistem kakvim se nazrela demokratija, sistem koji treba da rezultira izborom najsposobnijih da iznađu najbolja rešenja za društvo danas grdno podbacuje. Svest ljudi o tome da treba da biraju i koga i zašto biraju je potpuno zavedena i pomućena, što konzumerizmom, obesnim elitizmom, ideologijama… što sve u krajnjem rezultuje jednom otupljenošću za suočenje sa realnošću… A ono sa čim smo svi danas suočeni kad kao društvo stanemo pred ogledalo, pred jedan jasan sud stanja u kom se nalazimo, hteli to da priznamo ili ne, jeste odraz nad jednom velikom obznanom koja prikazuje ujedno i stanje kakvim mi zapravo tu demokratiju danas projektujemo, kakvom je mi kao društvo skupa tvorimo: Sav njen potencijal (ustrojstvo) je blokiran većinskom dominacijom stomačnih potreba kojima je zaustavljen duh i razboritost uma. Ljudsko društvo je ozbiljno zakočeno od strane jednog jakog kulta nezasitih bezumnika ovisnih o materijalističkoj moći pa se tako našom zbiljom razotkriva jedan sistem materijalističkog nadmetanja za vrh te piramidalne prevare stomaka nad umom i društvo propada, stagnira. Odvratno ustajalo vreme u kom se jedino nezasiti stomaci utrkuju za preimućstvo.
Ovo se jasno očituje danas tako što se u svakoj umetničkoj viziji nazire postapokalipsa kao nada (kao izlaz) da će neki od nas preživet krah na posletku skoro izvesnog pada ove oslepljene civilizacije koja kao da samu sebe sapliće u propast. Pogledajte samo rudimente danas preostale filozofije koja uvek ide tik iza umetničkog vizije (pretvarajući je razumom u nazore, u svesnu odluku u izbor cilja kom težimo), jedne masovne, popularne filozofije koju je napustio svaki smisao, i koja, otuđena od duha, sama po sebi, nestaje iz naših života, a potrebna je produhovljena, neophodna je da bi čovek isplivao iz kiselih močvara stomaka i uzleteo u više sfere razuma koje krasi vedrina razboritosti koja omogućava dalek uvid, dalekosežno najbolju gradnju za budućnost.
Individualizam svakog pojedinog stomaka, ma koliko izuzetno probavan da je, skončava utamničen u mraku praznine. Tu skončava svaka ideologija, svakog pojedinca koji nije pobedio sebe sa onih viših stupnjeva sopstva, stupnja razuma koji je u sferi duha, a to ubrzo sleduje i društvu takvih pojedinaca… Sa druge strane, roj pčela nije bezumno poslušništvo već ipak predobrazba jednog nadsvesnog sistema njegovih činilaca, sistema koji je poduprt svešću svake jedinke koja ga čini… To je društvo uma koje ima odlike zdravog organizma kojim upravlja razum, svest organizma, koja je viša od puke gladi svake njegove ćelije – proste jedinke… Bez društva nema ni mene, ma koliko uređen bio svet u meni; Bez spoljašnjeg unutrašnje nema svrhe da postoji i obratno.
Oči ovog ovakvog našeg današnjeg sveta bi danas tako trebale da prepoznaju ono što se samo od sebe zbiva u Srbiji. Rojenje je u jeku, mlade pčele formiraju novo društvo. Društvo razuma koje stomak vraća u okvire organa za varenje.
Društvo (kao hram, gajilište) razuma je jedino slobodno od tamnica ideologije i samo zajednica mislećih posvećenika ka dobrobiti zajednice može odoleti ideološkim ponorima mahnite gladi. I pri tom, nikako bilo kakve stranputice herojskog kulta posvećenika koji će da sve uzme u jedan par svojih ruku i reši sve probleme… ne, već doslovno stvaranja uloga -funkcija u kojim će se u kraćim vremenskim periodima smenjivati najsposobniji koje svaki naraštaj iznedri. Smenjivost onih koji u društvu vrše funkciju vlasti mora biti učestalija! Da se svest o postojanju ne bi gubila kod onih koji biraju a da se izabrani ne bi pomračili (narodski rečeno popišmanili). Jer, blasfemija je odreći se od Boga dobijene slobode sa jedne strane kao i sa druge strane umisliti da sam Hristos baš ja i da je to njegov drugi dolazak, zamka sujetne uobrazilje koja čuči u svakom od nas i na koju i računa onaj Princ ovoga sveta… Nema izabranog vođe koji će da misli za nas. Pojedinac ne sme da prestane da bude gradivni misleći element društva (ne sme izgubiti čvrstinu i potporu koju mu daje) niti sme umisliti da je njegova građevina koju čini sa drugima. Poenta je u ulozi, formi u kojoj će najsposobniji biti dužni da upravljaju tako da odražavaju one koje predstavljaju i toliko da to ne preraste u tiraniju, umisao posedovanja drugih. Uviđamo li da su mandati od 4 godine predugi, a da mogućnost reizbora samo raspiruje uobrazilje tirana i odvraća ljude od bremena upravljanja sobom i društvom? Društvo tad gubi veru u sebe i odriče se svoje slobode u korist pojedinca čija sloboda biva predimenzionirana, tiranska. Zaključak: Božiji dar slobode nije breme, ličan je dar i nije prenosiv na drugog!
Samo uobročeni i tek nasušno gladni mogu biti zdravi graditelji demokratskog – od ljudi uređenog društva. A danas se u Srbiji podiže roj koji leči obesno razumom. To je prirodno i Bogu ugodno. To nije lak zadatak jer je teško zavisne nazvati izlečenim, ikad.
Ovde dolazimo do nečega i govorimo o nečemu što predstavlja KLJUČ za odagnavanje propasti… KLJUČ za preokret i KLJUČ za demokratski sistem kakvim bi zdrav i funkcionalan isti trebao biti:
Svako ovisništvo je bolest ne samo pojedinca (na kom je najočitija) već i njegovog društva (koje čuva kalup ovisištvu); Ono je potpuno izlečivo tek kroz nove generacije razumnih koje su otrežnjene terorom i užasom starijih ovisnika. Ne mladi koji će poći putem identifikacije sa ovisnim nasilnikomkoje je zlo ukalupilo (Stokholmski sindrom i identifikacija sa agresorom jer to je kratak put do gubljenja sopstva), već razumni – sposobni da shvate pogubnost njegovog zlodela podređenog nezasitoj mračnoj provaliji sposobni da izbegnu kalup, e ta svest je početak i događa se upravo danas u Srbiji na naše oči. I ,,otadžbina se brani lepotom“… Čudo Božije prirode. Jer razuman čovek ipak brani svoju slobodu – najlepši i najvredniji dar od Boga.
Sloboda je bit neposredne, nepatvorenei neuljuljkane demokratije. Ali(!) nikad nemojmo gubiti iz vida da ona to prestaje da bude svaki put kada se, čim se, prepusti udaljavanju od stvarnosti koju nameće užitak pretrpanog prokleto alavog stomaka (koji u naravi svu krv od mozga tad povlači sebi). Demokratija uvek mora da odbija takvo jedno opasno udaljavanje od sadašnjeg trenutka sa kojim mora oči u oči, neprestano budna najbritkije i oštro rezonovati do mere, frekvencije lepeta krila. Onda uzlećemo, i vinuti u sferama razuma obitavamo i sagledavano naredne izazove stvarnosti iz najbolje pozicije, iz realnog vremena u kom smo. Postajemo delatvorni činilac u velikom toku stvari, sa najaktivnijim stupnjem učinka u istom. Usudiću se da kažem da je tad Sveti Duh prisutan i da sa njim rezonujemo.
Advokat Ivan Tatić
