Последњи дерби је засенио поделу која већ дуже постоји у друштву и наметнуо једну другу поделу. Ону фудбалску, која постоји деценијама, али је сада медијски бустеризована до свог максимума тако да је истиснула поделу засновану на егзистенцијалним и политичким питањима. Али, пошто је фудбал „више од игре“, онда је веома погодан да покрене лавину емоција коју покрећу једино национална и државна питања. У том смислу је веома погодно средство за манипулацију масама.
Пошто је приватизовао државне институције које имају и дужу традицију и важнију улогу од фудбалских клубова, не може се аргументима оспорити да је студент више тренерске школе, који уз студије ради и као председник државе, приватизовао клуб за који навија и да је успех клуба поистоветио са личним успехом. Сваком је очигледно да је фудбалско првенство регуларно колико и избори и да вечити ривал у фудбалу дели судбину ривала у политици. Изгубити првенство значи претрпети лични пораз, а лични пораз је и политички пораз у систему где је партија заправо један човек. Дозволити да Звезда изгуби првенство значи исто што и дозволити да СНС изгуби изборе. То је пораз једне исте апсолутне моћи.
У фудбалској сфери Партизан је подвргнут истом третману као опозиционе странке у политици. Те две позиције и улоге су идентичне. Улога опозиционих странака није да се такмиче на изборима, већ да симулирају ривала, као што је и улога Партизана да симулира вечитог ривала у борби за титулу. Ако су опозиционе странке дошле у тај положај тако што су на њихово чело постављени режимски лидери, онда је за очекивати и да су за тренере и управу Партизана постављени режимски, односно „Звездини“ људи. Као што лидери опозиционих странака раде против интереса странке и њених симпатизера, тако и тренери и управа клуба раде против Партизана и његових навијача.
Фаворизовањем Звезде и њеним довођењем у ову позицију постиже се још један битан циљ поред задовољења нарцизма једног човека. Навијачи Звезде се на тај начин емотивно корумпирају и на перфидан начин подсвесно ћацизирају. Реч је, наравно, о навијачима који су противници режима. Хакујући симбол за који су емотивно везани, режим је хаковао и њих саме. Не може се бити опозициони навијач режимског клуба.
На крају треба рећи да је највећа жртва описаног стања заправо Црвена звезда. Она је та која се суштински уништава, а не Партизан, јер има нешто у спорту што је изнад победа и титула, а до чега не досеже мисао Ћација, који не би имали ништа против да њихов вођа доживотно влада и да њихов клуб буде доживотни првак и који, поред односа према клубу, имају поремећен однос и према држави и нацији. Међутим, постоји и она друга врста људи која навија за Звезду, која је или разапета између емотивне везаности за клуб и свести о томе шта се са њим догађа, или је направила емотивну дистанцу према клубу све док је у стању у коме је сада. То су људи који себи не дозвољавају да им преко емотивне везаности за један битан симбол у њиховом животу душу преведу преко ограде Ћациленда и да у њему она дели „срећу“ Ћација и њихово „златно доба“.
Новак Ковач
